PU NOVI SAD

Share

Dobar dan, kažem službenici na šalteru policijske uprave u Novom Sadu, danas, u petak, 16. decembra 2011. godine. Ja bih da preuzmem saobraćajnu dozvolu.
Obratite se dežurnom.
U tužnoj limenoj kućici u uglu šalter sale, sede dva uniformisana lica, policajka i kolega. Naginjem se jer prvi put kao da nije čuo, pa kažem, došao sam po saobraćajnu dozvolu.
Ne može, kaže.
Molim kažem, ne može ponavlja.
Kako mislite ne može, tako u štrajku smo.
Kakve veze to ima sa mnom. Koji su vam zahtevi i gde su istaknuti, i uopšte žao mi je ali ne štrajkujete zbog mene, nemamo ništa vi i ja, osim što imate moj dokument, a ja moram da putujem u inostranstvo hitno, ne spominjem ni bolesti ni razonode, već samo kažem kako jeste, da moram da putujem.
Ne može, ponavlja i izlazi iz skloništa koje jasno razgraničava prostor njegove apsolutne suverenosti od relativno apsolutne suverenosti u opštoj, svim građanima i seljacima dostupnoj, šalter sali. Ne može ponavlja, objasnio sam u štrajku smo.
Ali ja sam platio registraciju, dao vam novac, sve što treba uradio još pre mesec i više dana. Morate da mi date moj dokument.
A što niste preuzeli pre petnaest dana. Zato što nije bilo gotovo odgovaram, zašto niste došli ponovo za pet dana, zato što ja radim kažem i zato što nemam vremena da svakih pet dana čekam po vašim redovima, i zato što sam sada posle toliko vremena siguran da je gotova ta saobraćajna dozvola, i konačno i naprosto zato što sam sad došao, zato sam došao.
Ja ne mogu da vam dam, kaže.
Ko može pitam, Odbor, kaže, štrajkački odbor.
Ja nisam dao nikakvom odboru novac, niti od odbora tražio registraciju niti me na bilo koji način zanima vaš odbor, kojigod bio, nego od policije, objašnjavam, on kaže ja vam ne mogu dati. Evo pitajte njega. Pojavljuje se iz hodnika gospodin Njega, i veoma važno silazi niz par stepenika mršav, crven u licu nekako besan civil, koji mi kaže ne može, okreće se užurbano nekoj ženici koju pita šta vi hoćete, ona kaže isto… saobraćajnu, ne stiže da kaže dozvolu, već se čuje ne može, i dalje trećem četvrtom onom što lomi kapu pred vlastima, jednoj ženi u crnini, i tako redom šamara ne može, ne može, ne može.
Okrećem se policajcu u uniformi i kažem izvinite a kakve veze ovaj, u crnu za tuču ili beg spremnu trenerku obučen, civil ima sa mojom saobraćajnom dozvolom, i zašto se taj civil ponaša kao gazda, i ko ste i šta ste vi čoveče pitam.
Gospodin kaže, ja sam gospodin, u redu drago mi je, ko ste vi gospodine ispravljam se i upodobljavam pitanje na njemu prihvatljivu etikeciju ponavljam, on kaže obezbeđujem red i mir. Ne radim na dozvolama, a ko radi ne popuštam sa pitanjima, konačno mu se valjda pomalo smučilo, ili se sažalio pa reče, ja ne smem. Šta vi ne smete gospodine policajče, jeste li vi pod nekom presijom, je li vas ovaj civil koji gazduje uhapsio. Ja hoću sa policijom da pričam i od policije tražim dozvolu ne od nekog nabusitog, besnog, bahatog i pretećeg civila u sred moje policije u mom gradu kod koje je moja plaćena saobraćajna dozvola, mog oporezovanog i izpedeveisanog automobila. Čoveče, gospodine policajče.
Ne mogu, opet kaže i kao da šapuće ne smem, sleže ramenima. Dobro, pošto neću nikakvog civila koji gazduje ovde, a vaša uniforma je ubledela pred crnim sjajem trenerke, od koga da tražim moju saobraćajnu dozvolu.
Ako znate nekog… Od načelnika… nekog.
Možda i znam. Ali me je sramota.
Izlazim. Ogorčen, sumnjičav i pravo da vam kažem tužan.
Sve je bilo danas baš ovako kako sam zapisao, u šalter sali PU Novi Sad.

Share

No Comments

Leave a Reply