Zajedno će samo ostati ubijeni, spaljeni, silovani i zatrpani. I svi oni, sa svih strana, da mogu, vapili bi naglas, proklinjali sve odreda, i da mogu da se vrate toliko godina unazad, nadoknadili bi sigurno sve šetnje sa decom, sve izmaknute zagrljaje, odgledali bi sve propuštene filmove i utakmice, tražili oproštaj za sve uvrede, deca bi popravila sve razlupane i pokvarene igračke, uzorali bi ljudi propuštene njive i sve, baš sve bi činili da se nikada ne nađu tamo, na tom putu, na toj utrini, u tom vozu, na tom traktoru, u tom rovu, na tom mestu u tom trenutku kada se desila smrt.
Ali ne mogu. Jer jesu pobijeni, popaljeni, satrti i satrveni zauvek. Šta god o tome rekao bilo koji sud, u bilo kojoj zemlji, bilo kad.
Eto, o njima sada razmišljam. Evo sada, dok se već svi svađaju i deru, ne zbog tih mrtvih.
Već zbog onih koji su za sve to krivi.

Razumeo sam da je herald, čija slika i prilika je nešto valjda kao Anonymus, tajna za vas, pa shodno tome mora biti tajna za celi svet.
Razumeo sam da imate neke svoje uzanse kojih se, javno bar, jako pridržavate. Razumeo sam da ste strogi i da ponekad i ponegde malo kamenujete do smrti one koji su zgrešili, da vas ima koji se plašite ženskih vozača, da vas ima koji se plašite javne lepote ženskog tela i lica. Sve to sam razumeo.

Kad tad, ipak morate da razumete da svuda, po celom svetu ima raznih, pa i takvih koji se takođe neobično oblače, tandrču zvonima, isto zabrađuju žene…
Ima onih koji ne jedu svinjetinu, onih koji ne jedu ribu, onih koji jedu samo povrće i onih koji ne jedu povrće.
Ima čak i ljudi koji se ne kupaju godinama, i onih koji se peru tri puta dnevno.
Ima ljudi koji veruju u istopolne brakove, i onih koje takvi brakovi plaše.
Ima ljudi običnih, ima zločinaca, ima pametnih ima i glupavih.
Ima ljudi koji postoje samo u grupi, ima onih koji postoje kao..hm, pa kao čovek.

Pa naviknite se već jednom na tu jednostavnu činjenicu.

Čim to shvatite, otvorili ste mogućnost da sledećim razvijanjem mentalnih procesa doprete do sledeće faze razumevanja stvarnosti. A to je prosta istina da se sopstvene individualne ili kolektivne frustracije ne rešavaju konstantnim kukanjem o manjku poštovanja. Iz prostog razloga što se poštovanje ne stiče drečanjem kako ga nema. Poštovanje se stiče pristojnošću, vrednoćom i uvažavanjem drugih. I nadasve poštovanjem ljudske slobode. Slobode koja, apsolutno se podrazumeva, nije na štetu drugih.

I zato prestanite da sopstveni problem latentnog manjka samopoštovanja pokušavate da nadomestite zahtevom da vas neko poštuje. Religijske i religiozne zakone, pre mnogo vekova, a posebno od doba Humanizma, zamenilo je građansko pravo, dakle ljudsko a ne božje pravo. Tamo gde još uvek nije, pa dobro, onda neka bude tako. Ali to vam ne daje za pravo da bilo koga maltretirate ako vaša pravila ne prihvata, ne razume i ne želi. To vam ne daje pravo da se žalite zato što je neko slobodan i sposoban je da ismeva ili kritikuje vas, jednako kao i sebe, pa čak i ako to nije ni duhovito ni uspešno.

Uvredljivo ili duhovito.

Krajnje je dakle vreme da prestanete da se stalno vređate, jer je interakcija onoga koji vređa i vređanog, mera razlikovanja subjekta i objekta. I jedan i drugi kroz radnju i trpljenje određuju zapravo sebe.

A ako vam je do paljenja, demonstriranja, urlanja, zadržite to u sopstvenom svetu. Utvrdite ograde i povećajte još više zidove vašeg dvorišta, pa se u njemu derite, tucite, palite do mile volje.
Kada vas prođe, a vi lepo upristojeni izađite u svet, i probajte da ga razumete. Prijatno ćete se iznenaditi planetarnim raznolikostima, različitostima ukusa, civilizacija… To će biti veličanstveno osvajanje slobode i očaravajuće iskustvo. Konačno, postaćete sposobni da se smejete i sebi i drugima kada je nešto smešno, i naučićete da ignorišete ono što ignorisati treba.

Jer niko vas zbog vašeg stalnog dranja, neće više ili manje voleti ili nevoleti, nego što vas već više ili manje voli ili ne voli.
Može da se desi samo obrnuto.

Ili vi to zapravo hoćete?

Doduše možda ćemo imati malo problema sa Litvanijom čiji ministar je već viđeno mesto u UN izgubio zahvaljujući naknadnoj i iznenadnoj kandidaturi Jeremićvoj, za mesto predsedavajućeg pod brojem 68. Možda će sada Litvanija, vođena osvetničkim motivima, sledećih godina blokirati ili bar usporavati svaki eventualni pokušaj da se ova izmučena zemlja privuče malo bliže EU. Iako mi je teško da poverujem da ćemo imati neku skorašnju priliku te vrste, makar i puzećeg evropeizovanja.

Ruku na srce, on nikada nije ni pokazivao bilo kakav drugi interes osim da disciplinuje što oponente, što novinare, zatim da zadovolji Borisa, i da se slika, što sa Noletom, što sa zastavama, i naravno kad god mu se ukazala prilika, da starmalim govorom tela, i pre svega lica, cinično i agresivno priča nacionalističke pripovesti i veliča beznačajnost kako sopstvenu, tako i naše male zemlje, naše male politikice i nas malih nacija.

Doduše uvek je autentično delovao kada bi izgovarao negacije. Neće, nećemo, neću, pa onda začinjene sa nikada, niko, nigde. To N, ili Ne (u skladu sa partizanskim izgovorom skraćenice VE-ME-A), mu je prosto zakovano za jezik i za misao, okovavši tako i naše mozgove, da ne kažem šanse, koje ne počinju sa N. Zato očekujem da će bar jednom kao predsedavajući pronaći način da nekome tako u Njujorku kaže bar jedno odrešito NE. Makar to bio odgovor na pitanje „da li ste se čuli sa Ruskim ambasadorom?“.

I dobro. Šta dobro, to je odlično. Jedna usta na budžetu manje. I mnogo nepotrošenog kerozina više.

Naši slobodni i nadasve analitični mediji, koji se kolokvijalno još zovu i đubre, / u urbanim sredinama; trash/ razvališe i usta i hartiju od priče o tome kako je to NAŠA pobeda. Kako je to NAŠA čast, i kako je to NAŠ uspeh. Toliko su se napalili da sam pomislio da će i NAŠ uspeh sa Noletom pasti u senku pred ovim najnovijim NAŠIM uspehom.

Nisam uspeo da pronađem bilo kakav tekst o uspehu radosti, sreći i veselju koje se razbuktalo u zemlji Velikog beduina, druga Moamera, i svih Tuarega Libije, kada je, gle čuda, predsednik 64 generalne Skupštine UN, dakle jedan od prethodnika Vuka Jeremića, postao dr Ali Abdusalam Treki. Libijski ministar. To se desilo 2009. godine.

I ne znam zašto imam osećaj da niko u Libiji i ne zna da je NJIHOV uspeh pre samo tri godine bio toliko veličanstven i da je ceo svet tada odao priznanje Libiji kao značajnom i pouzdanom partneru u svetskim poslovima očuvanju mira, blagostanja i podršci procesima razumevanja, garantu severnoafričke regionalne tolerancije.

Možda zato što je nešto više od godinu dana posle isteka Trekijevog mandata Libija demontirana, nakon što je mesecima krvarila u građanskom ratu garniranom više onako „aside“, višemesečnim bombardovanjima.

Ne znam gde je gospodin Treki trenutno. Valjda ima neki pristojan posao negde.

Zahvaljujući svom večitom talentu da radim stvari koje su dobre, iako potpuno suprotne trendovima, naravno. Jer istog dana je zasedao Savet EEZ koji je uveo prve sankcije Jugoslaviji.

PAKAO

U to vreme je, osim dela političara, relativno mali broj ljudi javno podržavao pre svega ideju jedinstvene Evrope, naprotiv, bilo je to vreme, da vas podsetim, kada je gorljivo podržavanje nacionalrodoljublja, zapravo svojevrsnog nacionalkomunizma, postala najvoljenija i najprihvatljivija matrica ponašanja svekolike, akademske, srednjostaleške, ali, i pre svega radničke “klase”. Radnici su tražili nacionalnu samoupravnu socijalističku i u našem slučaju srpsku pravdu, akademici su ili ćutali ili orgijali po pučkim mozgovima, otkrivajući novu istoriju, političari su tumarali kroz džunglu nejasnih perspektiva bez horizonta, neki su kao leminzi skakali u ponor budućeg ludila, drugi opet u ponor časnog političkog samoubistva.

Profesor Vukadinović je junački malobrojnim posetiocima promocije izložio osnovni koncept knjige, jasan iz samog naziva, uostalom, a ja sam sa setom i strahom razmišljao o činjenici da su i poneke privatne večere u ambasadorskim rezidencijama bile posećenije od ove naše promocije. Umesto ambasadora, ili bar otpravnika poslova, prisustvo diplomata je bilo svedeno na nivo trećeg, ili drugog sekretara u najboljem slučaju, jednostavno simbolički jasno.  Dakle, to što kod nas kolo vode i bitku za bitkom dobijaju ksenofobi, novoverci, konvertiti i primitivci svakojaki, manje me je plašilo od činjenice koju sam odjednom jasno video; da je svet počeo zapravo da nas otkačinje.

ČISTILIŠTE

I sada, dvadeset godina kasnije, konačno stižemo u predvorje mesta na kojem smo bili još tada, petog jula 1991. godine. Treba li se tome radovati? Ja to razumem ovako. Naše mesto ovog trenutka je u čekaonici jedne bolnice. Iz čekaonice vode vrata u razne ambulante, gde nas, opet, čekaju razni doktori. Pregledaće nam pažljivo krvnu sliku, proćićemo magnetnu rezonancu, skenere i tumor markere, konačno ići ćemo kod neuropsihijatra. I sve to što su naučili u školi omraze, divljaštva, prevara, lopovluka, podmetanja, sve te sposobnosti koje su sticali u školi srpskog vladanja naši političari, jer oni kao naši predstavnici će ići na te preglede, moraće da izbrišu, da operišu, da ispeglaju. Pošto savremena medicina ima načina da pronađe svakakve boljke, to će biti teško.
Iako je perverzno primamljiva ideja da upravo protagonsiti uništavanja i ove zemlje i ovih ljudi, budu ti koji će se upinjati da prođu sve te preglede, u toj velikoj lepoj bolnici, koju neki još zovu i čistilište, oni te preglede u krajnjem ishodu neće moći da prođu sa koliko toliko prihvatjivom dijagnozom. Vraćaće ih još hiljadu puta, opet, i opet, i opet. I to bi nas koštalo još vremena, a uzeli su već dvadeset godina. I nekako ne verujem da mogu da čekam da ih operišu, vraćaju, pa ponovo pregledaju. Ne mogu da ih gledam kako se muče dok usvajaju nove fraze, ideje u koje ne veruju jer ih nikada nisu ni razumeli a kamoli osećali, i ne mogu spontano ni da ih izgovaraju a da im se lice na grči, da ne gledaju negde postrance, kao svaki lažov sa tuđom teglom meda u džepu.

DALJE…

Dosta je bilo ako Boga znate. Hajde da protrčimo te kontrole brzo, sa onima koje neće vraćati na doradu. Toliko smo uzalud vremena potrošili, i toliko sami sebi već štete napravili. Hajde da ona deca koja su se rodila u ludilu dobiju bar normalnu mladost kada im je več oteto detinjstvo.  Možda nije kasno da izlečimo i “navijače” kada je za njihove roditelje već prekasno, i da im pokažemo video o borbi jedne žene za život jednog konja, kada im je neka borba već potrebna. A kradljivce tolikih života i svih tih dana i noći, kradljivce detinjstva naše dece, njih konačno treba ostaviti na đubrištu koje su tako brižljivo stvarali. Toliko mnogo, mnogo naših godina.

. Prolaz Srđana Aleksića, (Sr). toponim: Ulica u Novom Sadu