Individualna samoća u kolektivnoj ludnici

Share

Koliko zastrašujuće velika mora biti razlika u razumevanju sudskih presuda, koje kod jednih izazivaju tugu, zgražanje i bes, kod drugih veselje, radost i ponos.
Koliko obeshrabreni moraju sada biti svi dobrohoteći misleći ljudi, da i dalje čine nešto na pomirenju, praštanju, hrabrenju, opštem napredovanju u civilizacijskom sravnjivanju nas ovde i ovakvih kakvi smo.
Od svih koji su palili, potpaljivali, mučili, ubijali, selili, kasapili, zatrpavali, svakakve i sve zamislive i neopisive zločine činili, od svih njih, kako to biva, istorija će zapamtiti… nikoga. Od svih sudija i presuditelja koji su okrvavili svoje duše kopanjem po balkanskim jarugama, istorija neće zapamtiti… nikoga.
O ubijenima još neko vreme, pisaće i govoriti samo njihovi za života najbliži.
O preživelima odavno niko više niti govori niti misli. Dovoljno im je valjda što su ostali živi.
Sudnice će uskoro potpuno opusteti, zanimanje za prošlost usahnuti skroz, i neće ostati nikoga da pamti šta se to ovde desilo. Koliko je to trajalo, i kako je tome presuđivano.
Da je nikako presuđivano, znaćemo po posledicama, ali tada se nećemo setiti da to jesu… posledice. A one će biti takve da će sledećih hiljadu godina brat mrzeti brata, komšija suseda, da se još hiljadu godina neće razumeti oni koji govore istim jezikom. Biće to novih hiljadu godina individualne samoće u kolektivoj ludnici.

Zajedno će samo ostati ubijeni, spaljeni, silovani i zatrpani. I svi oni, sa svih strana, da mogu, vapili bi naglas, proklinjali sve odreda, i da mogu da se vrate toliko godina unazad, nadoknadili bi sigurno sve šetnje sa decom, sve izmaknute zagrljaje, odgledali bi sve propuštene filmove i utakmice, tražili oproštaj za sve uvrede, deca bi popravila sve razlupane i pokvarene igračke, uzorali bi ljudi propuštene njive i sve, baš sve bi činili da se nikada ne nađu tamo, na tom putu, na toj utrini, u tom vozu, na tom traktoru, u tom rovu, na tom mestu u tom trenutku kada se desila smrt.
Ali ne mogu. Jer jesu pobijeni, popaljeni, satrti i satrveni zauvek. Šta god o tome rekao bilo koji sud, u bilo kojoj zemlji, bilo kad.
Eto, o njima sada razmišljam. Evo sada, dok se već svi svađaju i deru, ne zbog tih mrtvih.
Već zbog onih koji su za sve to krivi.

Share

7 Comments

  • Duboki naklon za jedan retko normalan tekst u sveopštem ludilu.

  • Negoslava wrote:

    Muka mi je … od nepravde, od zločina, od različitih aršina, od likovanja zlikovaca i patnje progonjenih.
    – Eto, o njima sada razmišljam. Evo sada, dok se već svi svađaju i deru, ne zbog tih mrtvih. Već zbog onih koji su za sve to krivi.- e vidiš, ti što su za sve krivi, po različitim aršinima apravde posle ne bivaju jednako krivi, za iste zločine. Neki bivaju i nagradjeni.

  • Branislava Kostić wrote:

    Kako je mučno živeti u vremenu u kome je najteže – ostati normalan.

  • Dragana wrote:

    Razmisljam o zivima koji su zatvarali oci i zatvarace ih.A mi cemo kao jato Kalimera, samo pricati kako je sve to velika Nepravda…
    Lepo rece Rols, pravda je lepi san covecanstva.Najcesce sanjan, najredje ostvarivan.

  • Ceca wrote:

    Upravo sam pročitala vaš tekst na buka.ba i ostavila komentar.

    Kako je sve ovo bolno tačno… Gdje god se okreneš, davaoci tuđe krvi! A Čovjeka svijećom da tražiš…

    Meni je drago što sam sad nekoga našla.

  • ruzica wrote:

    Mozda ipak nismo uspeli da ostanemo normalni, jer da smo normalni ne bi u pola oka posmatrali i u pola reci progovarali….onako stidljivo ponesto…nismo dostojni potomci nasih predaka.

  • Predrag Kon wrote:

    Ko zna čemu služe presude koje unose dubok nemir. Ne postoje nevini…postoje manje i više odgovorni, ali postoje krivi kojima se često i ne sudi. Odvratni zločini pojedinaca se brišu… Generali vode bitke i svakako su odgovorni za veliki broj mrtvih. DA li su krivi samo zavisi od toga da li su pobednici ili pobedjeni. MUČNO…

Leave a Reply