DVADESET

Share

Na dan sticanja kandidature za članstvo u EU, prošlo je tačno dvadeset godina šest meseci i 28 dana od 5. jula 1991. godine kada smo počeli da živimo pod sankcijma. Toga dana sam u hotelu Intercontinental kao izdavač, promovisao prvu objavljenu knjigu o EU, knjigu Evropska ekonomska zajednica profesora Radovana Vukadinovića /Evropska ekonomska zajednica : institucije. Beograd: Nova, 1991. 239 str. ISBN 86-7583-005-X. [COBISS.SR-ID 54311687]

Zahvaljujući svom večitom talentu da radim stvari koje su dobre, iako potpuno suprotne trendovima, naravno. Jer istog dana je zasedao Savet EEZ koji je uveo prve sankcije Jugoslaviji.

PAKAO

U to vreme je, osim dela političara, relativno mali broj ljudi javno podržavao pre svega ideju jedinstvene Evrope, naprotiv, bilo je to vreme, da vas podsetim, kada je gorljivo podržavanje nacionalrodoljublja, zapravo svojevrsnog nacionalkomunizma, postala najvoljenija i najprihvatljivija matrica ponašanja svekolike, akademske, srednjostaleške, ali, i pre svega radničke “klase”. Radnici su tražili nacionalnu samoupravnu socijalističku i u našem slučaju srpsku pravdu, akademici su ili ćutali ili orgijali po pučkim mozgovima, otkrivajući novu istoriju, političari su tumarali kroz džunglu nejasnih perspektiva bez horizonta, neki su kao leminzi skakali u ponor budućeg ludila, drugi opet u ponor časnog političkog samoubistva.

Profesor Vukadinović je junački malobrojnim posetiocima promocije izložio osnovni koncept knjige, jasan iz samog naziva, uostalom, a ja sam sa setom i strahom razmišljao o činjenici da su i poneke privatne večere u ambasadorskim rezidencijama bile posećenije od ove naše promocije. Umesto ambasadora, ili bar otpravnika poslova, prisustvo diplomata je bilo svedeno na nivo trećeg, ili drugog sekretara u najboljem slučaju, jednostavno simbolički jasno.  Dakle, to što kod nas kolo vode i bitku za bitkom dobijaju ksenofobi, novoverci, konvertiti i primitivci svakojaki, manje me je plašilo od činjenice koju sam odjednom jasno video; da je svet počeo zapravo da nas otkačinje.

ČISTILIŠTE

I sada, dvadeset godina kasnije, konačno stižemo u predvorje mesta na kojem smo bili još tada, petog jula 1991. godine. Treba li se tome radovati? Ja to razumem ovako. Naše mesto ovog trenutka je u čekaonici jedne bolnice. Iz čekaonice vode vrata u razne ambulante, gde nas, opet, čekaju razni doktori. Pregledaće nam pažljivo krvnu sliku, proćićemo magnetnu rezonancu, skenere i tumor markere, konačno ići ćemo kod neuropsihijatra. I sve to što su naučili u školi omraze, divljaštva, prevara, lopovluka, podmetanja, sve te sposobnosti koje su sticali u školi srpskog vladanja naši političari, jer oni kao naši predstavnici će ići na te preglede, moraće da izbrišu, da operišu, da ispeglaju. Pošto savremena medicina ima načina da pronađe svakakve boljke, to će biti teško.
Iako je perverzno primamljiva ideja da upravo protagonsiti uništavanja i ove zemlje i ovih ljudi, budu ti koji će se upinjati da prođu sve te preglede, u toj velikoj lepoj bolnici, koju neki još zovu i čistilište, oni te preglede u krajnjem ishodu neće moći da prođu sa koliko toliko prihvatjivom dijagnozom. Vraćaće ih još hiljadu puta, opet, i opet, i opet. I to bi nas koštalo još vremena, a uzeli su već dvadeset godina. I nekako ne verujem da mogu da čekam da ih operišu, vraćaju, pa ponovo pregledaju. Ne mogu da ih gledam kako se muče dok usvajaju nove fraze, ideje u koje ne veruju jer ih nikada nisu ni razumeli a kamoli osećali, i ne mogu spontano ni da ih izgovaraju a da im se lice na grči, da ne gledaju negde postrance, kao svaki lažov sa tuđom teglom meda u džepu.

DALJE…

Dosta je bilo ako Boga znate. Hajde da protrčimo te kontrole brzo, sa onima koje neće vraćati na doradu. Toliko smo uzalud vremena potrošili, i toliko sami sebi već štete napravili. Hajde da ona deca koja su se rodila u ludilu dobiju bar normalnu mladost kada im je več oteto detinjstvo.  Možda nije kasno da izlečimo i “navijače” kada je za njihove roditelje već prekasno, i da im pokažemo video o borbi jedne žene za život jednog konja, kada im je neka borba već potrebna. A kradljivce tolikih života i svih tih dana i noći, kradljivce detinjstva naše dece, njih konačno treba ostaviti na đubrištu koje su tako brižljivo stvarali. Toliko mnogo, mnogo naših godina.

Share

No Comments

Leave a Reply