Nein Kampf!

Share

Mislio sam, sve ove godine, da je Sajam knjiga u Beogradu nekako manifestacija utona u misli, razvigora dijaloga, rasmislenija opšteg, putopisnog knjigotraženija, prijatna strana stvarnosti gde se hoda lako odeven i kada duva oktobarska košava. Bio mi je uvek poseban taj Beogradski sajam knjiga, i kada sam ga pravio i kada sam prešao među izlagače.

Onomad, osamdesetih, kada su razni belosvetski i crnosvetski, stranci preplavljivali obod Jedinice, a mezimci samoupravne hiperprodukcije, izdavači odličnih i bagatelno jevtinih knjiga, kao što je Vuk Karadžić, Mladost, Bigz, Prosveta, Svjetlost, Znanje, Mladinska knjiga, Forum, Minerva, Liber, Otokar Keršovani, Detska radost, Oslobođenje, i još sijaset drugih, raspolagali su ostalim prostorima, amfiteatrom Jedinice i celom Četrnaesticom, i Sajam nije izgledao ni malo lošije nego danas. Naravno u skladu sa estetikom tog vremena i ekonomskim mogućnostima. A poseta je bila neuporedivo veća, u skladu sa bagatelnom cenom ulaznice.

I što bi rekao jedan fudbaler u jednoj staroj reklami za pivo, „PromenUlo se mnogo toga“. Danas su drugi izdavači, slična publika, pretežno pismeni i jedni i drugi. Ulaznice su takođe u sladu sa promenutošću, neuporedivo skuplje, imajući u vidu iste parametre.

Zbog tog, tačnije onog Sajma, nisam smeo godinama da idem u Iran. Meni klincu su uvalili da u jugoslovenskom Dnevniku u nedelju u osam javim, Urbi et Orbi, a sve u ime Poslovne zajednice izdavača Jugoslavije, kako smo mi slobodna zemlja a izdavači još slobodniji, pa je skroz okej što su makedonci objavili Ruždijeve Satanske stihove. A SSIP nije mogao da njih, izdavače, spreči. Neka posebna policija mi posle savetovala da zbog nekih Pazdarana, ili tako nešto, i njihovih spiskova neprijatelja Homeinijeve revolucije i nesvrstanog nam i prijateljskog Irana, ne bi trebalo tamo da idem neko vreme, dok im ne prođe revolucionarni zanos i potreba da kažnjavaju što Ruždija, što ruždijance. Kao baš sam hteo nešto da svratim do Teherana.

U ta ista vremena, na Dedinju je s vremena na vreme boravio čuveni megaterorista, Karlos Iljič Ramirez, poznat i kao Šakal, po tvrdnjama tadašnjeg slobodnog sveta kome i mi sada pripadamo, a kako mi je uverljivo preneo tadašnji direktor Američkog kulturnog centra.

Pohodio nas je i mladi Osama Bin Laden, koga je narečeni Ramirez vrlo štovao, po nekim tvrdnjama, i koji je, nikako ne razumem zašto, od Ibn (arapski) postao Bin (turski) i svraćao u SDPR da kupi oružje, mada mu, kako se tvrdi, nisu dali jer je hteo da ga nosi u Avganistan, takođe prijateljsku nesvrstanu zemlju, u kojoj su se tada zaglibili Rusi, takođe naši prijatelji, kao što su i dan danji, ali po skroz drugom osnovu.

I ne znam zašto sam od Ruždija došao do Ibn Ladena, ali znam da su tada izdavači objavljivali i opasne knjige, i da i dandanji, i na ovom Sajmu ima slobodnih izdavača, jedino ne smeju da donose opasne knjige i da vređaju nikoga svojim knjigama. Izjavu kojom potvrđujem svoju lojalnost politici nevređanja nikoga, morao sam, kao valjda i svi drugi izdavači, da potpišem i ja. Znači ne smem da objavim knjigu u kojoj piše da među sveštenstvom ima popova bahatih i takoreći neznabožaca maskiranih u mantije dovoljno dugačke da im se kopita ne vide, jer bi se možebiti uvredili. Odnosno smem da je objavim, ali ne smem da je donesem na Sajam. Takođe ne smem da donesem na Sajam knjigu u kojoj bi pisalo da su „navijači“ pretežno narkodilerska bagra, i da fudbal treba zabraniti, jer nas fudbaleri brukaju digod stignu i jer će tako navijači morati da traže neki transparentniji posao. To može da ih pogodi, pa da me izbace sa Sajma.

Eto, tako stvari izgledaju, stoje i pretežno leže. Kada su naši sajmovi u pitanju. Nema vređanja. A Mein Kampf ili knjiga o Ladenu pretpostavljam ne vređa više nikog. Ono malo Jevreja, Slovena, Roma, nemačkih otporaša i komunista, i uopšte niščih, što je preteklo iz gasnih komora, valjda je već senilno. A mi ostali smo se navikli na rajske dveri i ovozemaljske zveri novog kova, domaće takoreći, pa nam Mein kampf dođe kao lako štivo. I zato tu knjigu možemo izlagati na Sajmu. Kao i Protokole, i još štošta drugo o izvesno mrtvim ili zatvorenim teroristima različitog smrtonosnog formata, ali skroz inostranih.

Nema dakle vređanja Naših. Vređanje naših je Verboten.

Nema borbe! Samo mira ima da ima!

Kein Kampf!

Share

6 Comments

Leave a Reply