EGIPAT

Share

Prvi put sam bio u Egiptu, kako god to zvučalo, kao komesar izložbe naroda i narodnosti SFRJ na Međunarodnoj izložbi knjiga u Kairu, 1988. godine., Zapravo sam uskočio kao zamena za Darka Tanaskovića koji je tu funkciju trebalo da obnaša tada, u toj nama prijateljskoj nesvrstanoj zemlji. Jednostavnije rečeno, kao mladunče koje još uvek obećava, koje je trebalo zapravo da organizuje taj nastup naših izdavača, postao sam preko noći neko ko se o svemu tome baš jako smatra.

Sleteo sam u sitan sat, dobro brifingovan platio adekvatnom sumom taksi i bezbedno, pred zoru stigao u državni hotel, valjda Prezident, ili tako nešto odgovarajuće, u centru Kaira, na Zamaleku, ostrvu usred Nila. Posle su mi objasnili da je to zapravo oduvek bio rezidencijalni, bogataški deo Kaira, do kojeg se stizalo, prirodno, samo mostovima, koji su, gle čuda, bili pokretni, te su ih podizali kada se raja sa obala, iz nekog razloga koji je uvek bio ekonomske prirode, bunila. Oni se pobune, mostovi se podignu, raja se malo pobije, sve se smiri, mostovi se spuste, i to je to.

Za mene, i ostale goste na spratu zadužena, naravno muška, posluga, prilično zamotana u pradavna vremena bele haljine, brižljivo mi je ponudila doručak, koji se sastojao od čaja, za mene u tom trenutku nepoznatog porekla, ili kafe, sada baš ne znam, i tosta, koji je delovao prosto rečeno kao usahnuli mokar lebac, i nekog namaza, što sam tog jutra, još sveže došavši iz kakve takve Evrope, ipak odbio.

Boca Džonija, i antibakterijski sprej su uredno čekali na noćnom ormariću, da redovno, posle svakog izlaska u grad, obesnaže svaki mogući bakterijski mučki napad kojem sam mogao biti izložen, i činili da sam se osećao sigurno.

Da ne dužim o posetama raznim ministarstvima, pa onda kliring dozvolama, i nabavci svih mogućih potrepština koje sam kao tako važan komesar po prirodi stvari dobio, nakon što sam se suočio po prvi put s autentičnom varijantom domaće izreke iz nekoh krajeva naše zemlje: mož da bidne ne mora da znači, što na arapskom zvuči kao bukra, ili inšala.., tj. samo što nije, ili daće Bog, ili opusti se i ne seri, ili vidi ko te gleda, ili boleće me baš malo, ili kako god da bi to danas zvučalo, postavili smo naš štand, ja, neki nši studenti, lokalni tesari, moleri i ostalo stručno osoblje, koje po našim preciznim uputstvima skucalo police, po prašnjavom i decenijskim naslagama obloženom podu hale pobacalo najfinije orijentalne tepihe.

I nakon što sam se upoznao sa Mubarakom, našem ambasadoru ispod ruke poturio Golubučin đerdan, Ibn Halduna ili Taha Huseina, što je bila jedina knjiga arapskog pisca koju smo u tadašnjoj zemlji objavili, koju je ovaj opet vešto uvalio Mubaraku, ne čuh tačno ali mislim da mu je rekao nešto kako eto mi volimo arapske i nesvrstane pisce, posle svega toga, upuštao sam se, između redovnih poseta sajmu, da proverim jel sve u redu, u upoznavanje Kaira, orijenta, i tog nam bliskog prijatehsjkog naroda.

Uspeo sam da ni jednom ne jedem meso koje se vrti na uspravno postavljenoj gvozdenoj osovini u neposrednoj blizini vatre, ne zbog mesa, već zbog veoma nagojenih, koloritnih muva, teškaša, koje su što na samom mesu što u neposrednom vazdušnom prostoru obitavale. Opet po uputstvu, hranio sam se u Hiltonu, nekoj vrsti oaze za neprilagođene evropljane i veoma prilagođene arape iz Katara ili Omana, koji su sa po dvadesetak žena i nekoliko Roleksaha, i sedamdeset zlaznih zuba samo u donjoj vilici, noseći brojanice kojima su zapravo rasterivali muve, rođake onih gorepomenutih,, stalno ulazili i izlazili što iz hotela, što iz Rolseva.

Sedmog dana sam po celoj levoj polovini lica dobio jedan tamni pečat i ushićen sam poskočio i zapevao, Bog me je pogledao, označio, idem brzo kući, ali ne, lekari su trekli da je to herpes, sa obrazloženjem da sam mnogo spustio imunitet,/setih se već druge boce Džonija, i još uvek prvog džambo spreja Asepsol aerosol / te me prebaciše u neki bolji, italijanski valjda, hotel, isto na Zamaleku, ali sa natpisima i menijem na prepoznatljivim jezicima, ali osobljem koje je isto izgovaralo egzekjuzmimizju, i gledalo te u čelo jer ništa ne razume od onoga što razgaljen pričaš, i kablovskim TV programom koji je stalno emitovao jedan te isti filmkoji i danas mogu da prepričam do u najsitnije detalje, dijalozi mi i danas idu kao od šale, sa sve glumačkim radnjama.

Onda sam u rekonvalescentskoj fazi odveden da gledam piramide. Čudo jedno. Pustinja i piramide. Pita se čovek čemu je to uopšte moglo da služi, i još više se pitaš što svi to gledaju kad ništa ne vide. Onda sam bio u Muzeju egipatske civilizacije, gde na jednom sarkofagu, baš pored zlatne Tututankamonove maske, stražar, čuvar sedi, odmara, i glača kamen star jedno šest hiljada godina.

Jednom su isto hteli da me otmu, uvukli me u neku radnju sa mirisima, pa sam morao da pijem piće i gledam portrete raznih stranaca /majfrendz, majfrendz/, ispod stakla salonskog stočića za kojim smo kofol opušteno sedeli, i da razmišljam da li su i oni svi bili oteti, i da li su se ikada vratili u svoje nemačke, holandske i ostale kuće, ili su prosto, pošto su ih slikali, odveli negde i posle zazidali u piramide.. A onda im stavili slike da ih ja gledam dok opušteno pijem pićence i razmišljam, da li da kupim odmah sve parfeme iz radnje, ili da probam beg kroz prozor. Ili da i moju sliku gledaju a ja da budem zazidan u piramidi.

Ipak sam se odlučio da ih nadgovorim mirno, bujicom reči različitih emotivnih radnji i jasnom potrebom da idem po prijatelje, jer ne smem sam da uživam, nego ću i njiha da dovedem, odmah, samo što nisam, pa ćemo svi da uživamo, i slikamo se, pa posle da nas betoniraju u piramidu.

Sve u svemu, mnogo mi je bilo leopo u Ergiptu te davne 1988. godine.

Dvadesetdvegodine kasnije, sa porodicom posetih Egipat. Naslednice muva su isto bile debele, upornost taksista sofisticirano snažna, jednako kao i dve decenije ranije, u Dolini kraljeva, u Ramzesovoj grobnici, sedi jedan, dvajs metara ispod površine zemlje, i čuva hijeroglife i ostale crteže da ne izblede, ili ne pobegnu, jer kako drugačije objasniti da se leđima upire o šarama upropašćen zid. Banke ne rade u šest kao što piše, jer je Ramadan, pa rade kad se bankari najedu, osim ako im nije dosta pa nastave da piju i jednu celu noć, pa onda šest znači sutra /rimember bukra/ ujuto u šest, trgovci na ulici, ako ti uhvate pogled kreću u lov na dušu, uglavnom preko novčanika i ne puštaju, žena nigde nema, jer su ih valjda konačno skroz satrli pa se sad samorazmnožavaju. Sve u svemu, najbolje je što se u All inclusive hotelu na bazenu pojavio lokalni čovek na ramadanskom odmoru, u bazen gurnuo kanu, ili kajak, kako god hoćete, navukao spasilački prsluk za takmičare na brzim vodama, i krenuo da vesla. Lokalnnoj ramadanskoj deci na odmoru, igraju vaterpolo sa nešto izmenjenim pravilima koja koliko sam shvatio znače da loptom gađaš sve koji su oko bazena.

Menadžer hotela koji je valjda po mojoj neobičnoj gestikulaciji shvatio da imam neki problem, u kosmičkom miru je saslušao moje primedbe u vezi sa kanuom, vaterpolom, pišanjem i uopšte, a onda sa superiorno skromnim, božanskim mirom je rekao čarobnu, takoreći merlinovsku reč: Ramadan.

Tada sam rešio da kad god me žena iznervira, a deca izlude, prekrstim ruke ispod dupeta, zavrnem uši sam sebi, palčeve na stopalima spojim sa nozdrvama, izvrnem lopatice u ašove i kažem Ramadan. To je ta ključna reč koja će mi produžiti život, pomoću koje ću preplivati Atlantik, prokopati nov Suecki i zatrpati stari Panamski kanal. I vinuti se u visine šerijatskog prava, i vaseljenskog mira..

I biće mi baš lepo.

Egipćani, ovi današnji, za razliku od onih nekadašnjih, oteraće svog faraona, Mubarak će, pitanje je dana, ili sata, sada kada su ga i Ameri otpisali još odmah pre deset dana, otići u nigde. Vlast će preuzeti oni koji veruju da je Iran uzor celom svesnom čovečanstvu, piramide će kroz koju godinu bit razmontirane, verovatno topovskim granatama, da bi se videlo šta je unutra, ili jednostavno sravnjene, jedino ne znam šta će biti sa Sinajskim poluostrvom. Tu će biti malo komplikovano. Sve ostalo će otći tako, u 15. vek. Gde je verovatno zaista i bilo. I ne znam još to, gde ćemo mi sada letovati. Ali znam da se Persija širi na Afriku.

Share

No Comments

Leave a Reply