Udbi et Orbi

Septembar 2003, Novi Sad

Šta ti je to na vratu, kažem ne znam, ništa, kaže, nešto jeste proveri to, proveriću, kažem i ne bavim se time. 

Dve nedlje kasnije ipak idem na pregld, osećam se zdravo, doktorica opšte prakse kaže zdrav kao da živim na Kopaoniku, nikad nisam živeo na Kopaoniku i ne znam da li bi mi se to svidelo, ali mi se sviđa opis moje zdrave pojave. 

Ipak, sumnjivo je, kaže pogledaće vas jedan specijalista, pa da vidimo.

Imam upornu, kad sam neraspoložen rekao bih dosadnu ženu, insistira da to što imam na vratu nije „Kopaonik“. No hajde, idemo na dodatne pretrage, po preporuci idem u privatnu ordinaciju.

Hladan odsjaj ekrana ultrzvučnog aparata u odličnoj jevezi sagladnim gelom na vratu. 

Hm, doktor reče, nije to dobro, i konačno kaže to vam je rak, i to metastaze, samo da vidimo da li iz pluća ili iz mozga.

Da li iz pluća ili iz mozga?

Let that sink in.

Zapravo rekao je to kao neupitnu činjenicu.

Nema tu pitanja.

Let that sink in.

Pluća, mozga.

Šta je bolje? 

Glasam za pluća. Pola mogu i da ozvade, a za mozak, jesam prepametan ali nisam siguran da bi mi polovina bila dovoljna.

Metastaze.

Pa jebote kako iz mozga metastazirao na vrat, izlazim napolje, žena, prestali smo da pušimo mesec dana ranije zbog čega se oboje osećamo kao dva punokrvna i veoma nervozna  konja, sva u znaku pitanja, sačekaj kažem, izlazimo, veče je hladno i miriše na pečeno kestenje, odlazim do trafike i kupujem dve pakle Marlbora, sedamo u lokalni kafe, prazan i hladan, ili mi se samo tako učinilo, naručujem dva dupla viskija i kažem: jebiga, ženo, možda nemam, krećem sa olakšavajućom umirujućom misli, a onda opet možda ipak imam rak mozga ili pluća. 

Mozak je uvek bio moj najbitinij organ, prolazi mi kroz glavu dok izgovaram te skoro samooptužujuće reči.

Kao da je plafon pao i razbio se u paramparčatd tu pred nama, po tom drvenom stoliću, sa krhotinama po popločanom podu a sitniji delovi, oni najoštrji, zarivaju mi se u telo, oči, glavu, noge. 

Ta slika koju vidim u neskladu je sa stvarnom zaglušujučom tišinom.

Dobro preguraćemo. 

Šta još? 

Predložio operaciju da uzmu uzorak limfnog čvora, da vide tačno šta je, odakle je… Za tri nedelje. Pita da li mi odgovara 25. decembar. Čuj da li mi odgovara. Pa ne odgovara mi ništa od tog što bi mogli da mi ponude, samo ono što mi odgovara nije na ponudi. 

Božić u nekoj jebenoj bolnici, šta može biti lepše.

Tri nedelje. Kao trideset godina.

Organizujem to nestvarno želatinasto lepljivo vreme koje treba da preguram do operacije.

Da li reći deci. Ne nipošto. Ima vremena, sin tri godine, devojčice su več poodrasle, ali ne. Ima vremena, sigurno ne sada.