Septembar 2003, Novi Sad
Šta ti je to na vratu, kažem ne znam, ništa, kaže, nešto jeste proveri to, proveriću, kažem i ne bavim se time.
Dve nedlje kasnije ipak idem na pregled, osećam se zdravo, doktorica opšte prakse kaže zdrav kao da živim na Kopaoniku, nikad nisam živeo na Kopaoniku i ne znam da li bi mi se to svidelo, ali mi se sviđa opis moje zdrave pojave.
Ipak, sumnjivo je kaže, pogledaće vas jedan specijalista, pa da vidimo.
No hajde, idemo na dodatne pretrage, po preporuci idem u privatnu ordinaciju.
Hladan odsjaj ekrana ultrzvučnog aparata u odličnoj je vezi sa hladnim gelom na vratu.
Hm nije to dobro, i konačno, kaže, to vam je rak, i to metastaze, samo da vidimo da li iz pluća ili iz mozga.
Da li iz pluća ili iz mozga?
Let that sink in.
Zapravo rekao je to kao neupitnu činjenicu.
Nema tu pitanja.
Let that sink in.
Pluća, mozga.
Šta je bolje?
Glasam za pluća. Pola mogu i da odvade, a za mozak, jesam prepametan ali nisam siguran da bi mi polovina bila dovoljna.
Metastaze
Pa jebote kako iz mozga metastaziralo na vrat, izlazim napolje, žena, prestali smo da pušimo mesec dana ranije zbog čega se oboje osećamo kao dva punokrvna i veoma nervozna konja, sva u znaku pitanja, sačekaj kažem, izlazimo, veče je hladno i miriše na pečeno kestenje, odlazim do trafike i kupujem dve pakle Marlbora, sedamo u lokalni kafe, prazan i hladan, ili mi se samo tako učinilo, naručujem dva dupla viskija i kažem: jebiga, možda nemam, krećem sa olakšavajućom umirujućom misli, a onda opet možda ipak imam rak mozga.
Ili pluća.
Mozak je uvek bio moj najbitinij organ, prolazi mi kroz glavu dok izgovaram te skoro samooptužujuće reči.
Kao da je plafon pao i razbio se u paramparčad tu pred nama, po tom drvenom stoliću, sa krhotinama po popločanom podu a sitniji delovi, oni najoštriji, zarivaju mi se u telo, oči, glavu, noge.
Šta još?
Predložio operaciju da uzmu uzorak limfnog čvora, da vide tačno šta je, odakle je… Za tri nedelje. Pita da li mi odgovara 25. decembar. Čuj da li mi odgovara. Pa ne odgovara mi ništa od tog što bi mogli da mi ponude, samo ono što mi odgovara nije na ponudi.
Božić u nekoj jebenoj bolnici, šta može biti lepše.
Tri nedelje. Kao trideset godina.
Organizujem to nestvarno želatinasto lepljivo vreme koje treba da preguram do operacije.
Da li reći deci. Ne nipošto. Ima vremena, sin tri godine, devojčice su več poodrasle, ali ne. Ima vremena, sigurno ne sada.
Šetam, hodam, prevaljujem kilometre svake večeri. Krenem i osvanem na potpuno drugom kraju grada. Svetlost nije svetlost, sumračna je, horizonta više nema tamo, iza, vidi mu se neki kraj, ne tamo gde teren tone u beskrajnu krivulju, nego odmah tu, iza mosta, kod Dunava, tu negde na Fruškoj Gori. Kako ću dočekati taj božični dan kada će mi izvaditi limfni čvor i reći mi svečano koliko još neću živeti.
I opet, s kraja na kraj grada. Uzduž, pa popreko. Kroz pustoš ulica u suton, u tom groznom godišnjem dobu kada snega nema, tek suvomrazica i neka opšta mrkla lepljivost vazduha zasićenog isparenjima iz pokvarenih autobusa, i spaljenih guma koje osiromašeni i opljačkani, a potom i bombardovani ljudi lože u svojim kućama na obodu grada, a prokleti izdajnici dimnjaci nemilosrdo svu tu sirotinju otkrivaju smradom.
Tišma je jednom prilikom govoreći mi o Novom Sadu, sav ogorčen pričao o smradu kiselog kupusa koji se širi Podbarom. Poštovao sam taj njegov cinični osvrt na grad, čije predgrađe je odavno bilo opšiveno kućama za koje ne znaš da li se tek grade ili razgrađuju. Uporno sam potpitanjima pokušavao da ga navedem da bar neku lepu sitnicu kaže o Novom Sadu, ali ne, ostao je tvrdoglavo pri tvrdjni da taj grad nije ništa drugo do provincijalna varoš. Ima istine u toj slici. Varoš polegla u nekom natopljenom pustopolju u barama koje je Marija Terezija podarila ljudima koji su, skupljeni ko zna odakle, imali priliku da stvore novi zasad.
Sada su u najnovijem talasu tu nove hiljade izbeglica iz Bosne, Dalmacije, Slavonije…Ljudi koji su poverovali da je za sopstveno dobro najbolje ponosno samokažnjavanje koje će dati rezultat u nedostatku svega. Sada su tu, da osvajaju bar nešto kada nisu uspeli sa Medačkim džepom, Kninom i Dubrovnikom. Sada imaju priliku da osvoje bar taj po građevinama očigledno austrougarski grad.
Konačno olovnim nogama dovukao sam se do tog badnjeg dana leta gospodnjeg 2003. Imam uput za bolnicu, uput za potpuno nov život, za operaciju na božić, koji ipak neću obeležiti u porodičnom okruženju.
Prvo idem u neku jadnu kućicu iz 19. veka, na samom ulazu u bolnički krug, sa čekaonicom prepunom uplašenih, sivih ljudi. Na vratima kroz koje treba da prođem da bih napredovao po tom jezivom putu koji me čeka, na hartiji u plastičnoj zaštiti zalepljenoj selotejpom za vrata piše „Ne ulazi bez poziva“, a u sledećem redu „Hematološki pacijenti imaju prednost“.
Nisam taj.
Taman kada budem na redu, pojavi se neko sa decom, neki po boji lica očigledno prednosni pacijent. Srećom sve se odvija prilično brzo, ulazim, tri stola, tri pisaće mašine, tri osobe…Upisuje se gde ideš zašto ideš, to se zove istorija bolesti.
Kava istorija?
Nemam istoriju.
Još uvek.
Prvi put sam u ovoj raspadnutoj građevini, u toj groznoj sobi prljavih prozora, na tom užasnom linoleumu, u razvaljenom bloku zgrada sa raspuklim fasadama iz pretprošlog veka.
Misli lete, survavaju se u vrtlogu i ponovo uzleću…, a šta ako nisam bolestan, ako je ta oteklina tek slučajnost, prenapregnut vratni mišić, nešto banalno…
Nosim taj papir, tu istoriju bolesti, trenutno bez istorije i bez bolesti. Smeštaju me u trokrevetnu sobu. Jedan prozor bez zastora, prema dvorištu, masivan tučani prilično požuteli a očigledno više puta prefarbavani radijator. Dva pacijenta, oba u nekakvim šarenim pidžamama na pruge, ni sam ne znam zašto me podsećaju na neke jadne logoraše, možda mam snoviđenja nekih mojih predaka logoraša pobijenih onomad u MAuthauzenu ili Osvjenščinu, vidim im samo leđa, skvrčeni su i okrenuti svako prema svom belom, nekada verovatno čistom zidu. Sa četiri metra visokog plafona po standardima gradnje onog veka, kada se ponešto u graditeljstvu poštovalo, bezvoljno visi jedan od onih limenih lustera koji su nekada bili popularni i takoreći obavezni u svim javnim prostorima, sa nekoliko neonskih cevi od kojih same dve rade, a treća treperi pre nego što će ispustiti svoju fluorescentnu dušu u poslenjem crveno ružičastom bljesku. Zanma me da li će, u tom poslednjem trenutku ispustiti i neki jauk.
Ili neće?
Mislim da neće.
Mere mi pritisak, temperaturu. Braunila će na red doći tek sutra pred operaciju valjda. Jedan sapatnik se meškolji, iznenađeno me posmatra, pita što sam tu, ne znam kažem šeretski, on se smeje, već su ga operisali, vrat u zavojima, ide uskoro kući, a ovaj drugi, kao i ja tek čeka na operaciju.
Za razliku od mene, njega će operisati kaže mi on, na živo.
Na živo, kroz grlo, neće ga seći nego će mu tako, iznutra, izvaditi neke tumore, jer je alergičan ili ima slabo srce pa ne sme da primi anesteziju, ili već nešto slično.
Bez anestezije?
Na živo dakle.
Ipak Osvjenščim.
Užasnut, prestao sam da slušam i ne pokušavam više da razumevam šta mi to govore.
Bolnički krevet je toliko razvaljen da cela gvozdena konstrukcija okvira sa mrežom, olupana i više puta premazivana belom bojom, prati moje pokrete, leđa i ugao kada se uspravljam. Takoreći presamićuje se na polovini. Ja se pridignem, krevet me prati, ne dozvoljava da se uspravim, drži me u svom obruču čvrsto i kaže sad si moj, tu ćeš ostati.
Dobio sam neku tabletu za smirenje.
Odvode me.
Tableta deluje, osećam se skoro prijatno.
Maska.
Diši.
Brojim.
Mrak.
Svetlo.
Opet u sobi. Doktor stoji pored, žena sedi na krevetu, poluozareno mi kaže Šeša se ubio, i nemaš metastaze.
Čekaj jebote, kad se ubio, kako zašto. I kakav je to redosled saopštavanja vesti.
Otišao do Filozofskog fakulteta, seo uz drvo i ispucao sebi metak u glavu. Kažu nesrećna ljubav. Devojka, studentkinja ga je otkačila.
U poslednje vreme se nismo viđali. Nisam znao za tu devojku.
Šta li je sa njom koja će sada živeti sa tom idejom i slikom rascopane Šešine glave pred fakultetom.
Pošto sam to preradio u glavi, vratio sam se u svoju iznenada obećavajuću perspektivu.
Kako nemam metastaze?
Odlučile da odu, nisu ni došle, lekar se prevario…
Štagod da je, zvuči dobro.
Znači mogu kući, nemam ni rak, znao sam ti da nije ništa to na vratu…
Hvatam se u nekakvom veselju za tu maglovitu izmaštanu mogućnost, i dok sve to negde mumlam više za sebe, osećam i znam da se lažem, ali tada u tom trenutku, važno je, treba mi, jako.
Videćemo tačno šta je nakon što se urade testovi na tkivu, ali bitno je da ne metastaziram, kaže doktor, pre nego što je otputovao na skijanje.
Sedim sa ekipom u kafeu, ufačlovan u zavoj preko rane na vratu, osećam se kao idiot, pijem espresso, bez mleka, jer mleko je za neobične osobe bez ukusa, koje zapravo ne vole kafu, ne piju kafu, i plaše se kofeina, nego piju te bućkuriše i prave se da im je super, i ja se pravim da mi je super i da je sve pod kontrolom. Gužva mi ne smeta, ali odjednom primećujem da ima mnogo ljudi i da zapravo niko ništa ne radi. Taj kafe nije imao previše onih koji žvaću čačkalice i nešto čekaju. Oni su nekako grupisani u jednom delu bliže izlogu, posmatraju kretanje ljudi možda i ptica, ubijaju vreme jer iz nekog razloga nemaju druga posla, ili im je to posao, vrag bi ga znao. Ostali su u većini gradski svet, svi se manjeviše poznaju i prepoznaju i to deluje nekako komšijski.
I čekam dva događaja koji će obeležiti mojih nekoliko dana, i nekoliko sledećih godina. Prvo da mi izvade tu cevčicu koja viri iz rane, odmah naravno i konce i da mi potom neko, bez emocije, hladno i presuđujuće kaže kakav rak imam, kako ću ga oterati iz života, kakve je vrste upornosti, i snage, i koliko ću morati da ga izudaram da bih pobedio.
Deset dana kasnije levu ruku već teže podižem do prekidača za svetlo.
Nije to ništa.
Vežba i kroz mesec dva sve će biti kao pre. Osim što će kancer i dalje biti tu. Zar ne?
Ili ne?
Glasam za ne.
Jednoglasno.
Ne.
Sreće me nova direktorka Kulturng centra, kako ste Romane, odlično kažem, laganje mi ide od ruke bez problema, što se kaže i ne trepnem.
Još uvek vas pominju.
Po dobrom, verujem.
Stalno pričaju o tome kako ste ih mučili da kada se javljaju na telefon moraju da kažu Kulturni centar dobar dan.
To je istina.
Očigledno, to ih je najviše mučilo. Nije im bio problem što više nisu ni postojali te 97. Potonuli u grozu u kojoj smo se našli, a da nas niko nije pitao.
Volite li grozu, ili više volite da se pravite blesavi.
Skoro hamletosvsko pitanje.
Mirjana se smeje, ja pomao kiselkasto.
Rezultata biopsije nema.
Parafini sa mojim tkivom su negde u laboratorijama, ordinacijama, u nekom bolničkom lavirintu. Možda se ona bivša Mirjanina ministarka profesorka patolog sveti, pa mi je sjebala parafine ili šta već.
Ne znam ni sam zašto, ali kroz glavu mi prolazi Bucati i njegovih Sedam spratova. Samo što mene neće seliti sa sprata na sprat, da bi konačno umro kada više ne bude spratova, nego neće moći više da nađu moje tkivo. Pa će ga tražiiti sedam nedelja.
A taj moj uzorak čuči u nekom mraku, zaražen, razjeden, kako uopšte izgleda taj rak? Ja se nasuprot priči da ga je pojeo rak, osećem baš kao kompletna celina.
Kako to obično mora da bude na Balkanu, kreću veze i vezice, a onda i velika debela veza, da bi se dobio izveštaj o mom tkivu. a izveštaj kaže da su nešto zasrali, da nemaju pojma, da su parafini neispravni…sve u svemu, ništa, jer rezultat glasi, nešto nije dobro, ne vidi se jasno, sve u svemu; nemamo pojma.
Znači ipak Bucati.
Sad će se pojaviti taj broj sedam. Ne znam u kom obliku, ali sad se već plašim, doći će.
Moja sestra od ujaka, uvek je za mene bila samo sestra, rod najbliži, pomaže mi, preporučuje laboratoriju u Beogradu
Lično, u nekoj kesi, nosim taj svoj jadni grozd limfnih čvorova koji još uvek nema pravo ime, tek taj opšti beznadežni naziv, kako izgleda, ne znam. Ne želim da pogedam u tu kesu. Odlazim po užasnoj vejavici u Beograd, put je trajao više sati, jer zauvek i oduvek nesposobne komunalne službe u glavnom gradu Srbije, ne uspevaju da očiste puteve. Srećom imam dovoljno goriva, toplo je, slušam muziku pa mi nije problem da čekam u beskrajnim kolonama da se nešto negde pokrene, i mi se svi izvučemo iz tog nekakvog snežnog gliba. Nalaznim laboratoriju negde na obodu grada, brzo predajem tu kesu koje se skoro stidim, i bržebolje odlazim.
Javiće, kažu.
Par dana kasnije, kod prijatelja na večeri konačno dobijam poziv iz laboratorije, ako je već trebalo nešto da imate, onda ste imali sreće, to je Hodžkin, najbolja od svih užasnih mogućnosti, kaže ženski glas.
Dobro, kažem društvu, Hodžkin, kaže da je to najbolje od najgoreg, pa onda ispijamo u to ime, kad ponovo telefon, jao izvinjavam se moramo još nešto da proverimo.
Ajmo bre ljudi jel može da me se ne zajebava toliko.
Počinjem da razglabam nešto o tome kako su srpski i hrvatski isti jezik, kako je bošnjački zapravo samo amalgam, ne znam gde bih smestio crnogorski sa novim glasovima i podmećem pitanje o tome na kom je zapravo jeziku pisao Andrić, a na kom Krleža, i sve slične zabavne pričice, ispijam viski, pušim, jer ponovo sam počeo, ali ovog puta baš žestoko, da nadoknadim onaj mesec kada nisam pušio, i čekam, čekam… Pričam o Vuku, provokativno kažem kako bez Slovenca Kopitara, ne bi bilo srpskog. Smejemo se.
Počinje priča o religiji, crkvama, otac domaćina, hercegovac, čvrsto veruje u nečiju nameru da Srbi nestanu, da su svuda naokolo ustaše…sve u svemu tipično radikalsko nagvaždanje koje bi bilo dosadno, da nije opasno i da nije proizvelo stotine hiljada uništenih života, onolike smrt… Ipak ćerke su mu se otele, pripadaju tipičnom novosadskom građansko društvu, rekao bih skoro establišmentu. Ali on, nije se naučio da je ta lepotica Vojvodina svima pružala ruke, i da svi su joj isti oduvek i zauvek, pa i meni koji sam utekao iz moralno i etički razvanjenog mog rodnog grada, nekada otvorenog svakakvog, širokog Beograda.
Jeziva su to bila vremena.
Svi ćute, konstatujemo da nas ima raznih a jedino su loši ljudi uvek jednako loši.
Minuti su sati, shvatam šta je vremensko zakrivljenje, razmišljam o teoriji relativiteta i onda konačno poziv i sve je u redu, kao što sam vam rekla, običah Hodžkin morbis.
Čuj, sve je u redu. Čuj običan Hodžkin. Tako mi je to javila kao da se očekuje jedno veliko radovanje. Pa da. Od svih mogućih varijanti.
Čuj od svih mogućih.
Realno jeste za radovanje, prvo nisu metastaze, pa onda nije Nonhodžkin, pa je onda neki kancer slabog kvaliteta koji nije baš ubistveno opasan, nego onako.
Relativno.
Kada je stigao i pisani, izveštaj video sam da je labratorija imala problem sa uzorcima, to su nekakvi parafinski kalupi, materijal „koji je loše primarno obrađen“, a na fotokopiji patohistološkog nalaza koji je pratio uzorke tkiva, moje prezime je, naravno, napisano kao Vrhovec. Jer ipak, teško je razumeti to valjda komplikovano prezime. Čudo jedno koliko puta su mi zamenili to slovo e, slovom r. Mislim da to mogu da zahvalim bivšem ministru spoljnih poslova čije prezime je zaista bilo Vrhovec.
I onda u izveštaju laboratorije koja je zapravo radila reviziju tih uzoraka, a jedan od uzoraka čak nije pripadao meni iako je tako označen, piše da su pronašli Reed-Sternbergove ćelije.
To je, shvatam, bio ključ koji je razotkrio tip nodularne skleroze.
Dobro, sada kada znamo šta je, treba pristupiti projektu lečenja; ali kako.
Kako naći put do najboljeg doktora, do najboljeg, u inače još uvek prilično razvaljenoj zdravstvenoj zaštiti u državi koja je tek počela da se oporavlja od višedecenijskog ludila ratova, paravojske, ratnih zločina, bombardovanja, punoj amatera koji su stigli ko zna odakle, koji mešaju uzorke tiva, pogrešno pišu imena pacijenta…
Nisam baš ni bilo ko u tom gradu, svakako imam dobre veze, i porodične i izdavačke, i pošto se inače uvek sve zna, tako se zna i ko je najbolji lekar. I zna se da je teško doći baš tu, kod baš tog lekara.
Hematologija.
Čekam na prijem, blejim kroz mutno staklo poliklinike. Panorama Novog Sada, umotanog u zimske pare. Iz pravca bulevara šišti nekakva para, kao da je pukla neka cev. Probija se čkiljavo umazano sunce. Hladan i odgovarajuće bezdušan dan. Baš kako priliči celoj situaciji i naizgled, mom životu.
Počinje ganjalica, osećam se kao pas na psećem trkalištu u Oksfordu, teraju me da jurcam od CT skenera, rentgena pluća, preko magnetne rezonance, do kolonografije, i onda, konačno kruna svega, vađenje uzorka iz kičmene moždine.
Prelepo.
Hajde redom. Prvo CT.
čekam u nekoj privatnoj ambulanti. Mala čekaonica, nagurani pacijenti svi sa pratiocima, ženama, muževima, decom, roditeljima…
Idemo sad.
U odlične i zdrave vene upumpaju kontrastnu tečnost koja ispuni celo telo. Udahni, zadrži vazduh, izdahni. Prošlo je brzo.
Pojma neam kakvi su rezultati.
Idem na MR. Dolazim u klinički centar u Sremskoj Kamenici, recepcija, poznato lice lepe žene moga prijatelja. Otkud vi, kažem, pa tu radim, kaže, a gde je on, ne znaš, on je umro. Rak mozga. Bilo je brzo.
Brzo otimam karton koji sam joj upravo dao, okrećem se i odlazim uz nekakvo izvinjenje, saučešće, žurim ne mogu sad, kažem.
Ta magnetna mene videti neće.
Naravno, već sledeće nedelje, nakon ozbiljnih pretnji doktorke, vraćam se u Kamenicu na MR pregled. Prostorija sa aparatom je prohladna, ulazim u tu cev, prepuštam se novom iskustvu.
Zvučni udari magneta su tako snažni da mislim da će mi se vilica rastočiti. Žmurim, razmišljam o tome kako debele ljude ubace u tu usku cev. Imam slušalice na ušima, ide muzika, ipak tutnjava magneta nadjačava Štrausa.
Onda još ta kolonografija. Barijumska, koja se u Novom Sadu tada još uvek koristila. Prvo isprazniš creva, i onda tako lagan i nesiguran se suočiš sa ponižavajući punjenjem creva barijumom, kroz ulaz koji to nije, jer je predviđen za izlaz, onda te vrte i gledaju niz snimaka, i reče taj što gleda, nema tu ništa. To je prvi rezultat koji sam dobio odmah na samom pregledu.
Nema tu ništa.
Zapamtim.
Onda me takvog sa punim crevima, vode skoro 500 metara kroz dvorište koje je zapro park između bolničkih zgrada , u potpuno drugu zgradu da se tamo istresem taj barijum. Tako sam polugo šetao stiskaljući se da se ne userem tu, takoreći na očigled svih, pacijenata, osoblja i raznih ljudi koji su nešto čekali, kod nekoga došli, odnekuda idu.
Bilo je to veliko ponižavanje. Nikada nisam razumeo zašto. Evo ni toliko godina kasnije, ne znam zašto.
U međuvremenu je stigla presuda sa magnetne rezonance. Mozak mi je ok. Glava je ok. Abdomen, karlica, sve što se tamo nalazi je ok. Ali našli su neki čvor i na jetri. Ilijačni nifonodus. Prečinika 2 cm. Znači spustio se već taj malignitet ispod dijafragme, ali je na jednom organu, i zato je, samo, treći stadijum a ne četvrti.
Pa eto, nije četvrti. Treći je.
Treći stadijum.
I to ćemo malo da prožvaćemo u mozgu, vijugama tu misao, tu neprijatnu čijenicu ću vitlati jedno vreme po glavi, tek da sebi dam priliku da potpuno usvojim prostu činjenicu i pretvorim je u nešto potpun benigno i nevažno za celu tu novu životnu situaciju.
Morao sam da razumem šta mi se zapravo dešava,
Ko je taj Hodžkin?
Pronalazim ga, to je neki patolog iz 19. veka. Dakle to nije neka bolest novog vremena, brzih vozova i svemirskih letova, nije bolest koja je došla sa svežim ratovima. Obična, stara bolest limfnog sistema. Od toga su mogli da obolevaju još faraoni u Egitu, krstaši u Jerusalimu, Sulejman Veličanstveni… Čitam dalje. Neobjašnjiva temperatura, noćno znojenje….Sve to imam. Nisam primetio da mršavim. Već sam mršav, sam po sebi. Tešim se da nemam baš sve simptome. Ali eto, našli su mi te neke nenormalne ćelije. Opet imena nekih vrednih patologa po kojima se te čelije nazivaju. To je bilo bitno za dijagnozu i to je ključno za razlikovanje od Nonhodžkina. Moje zle i uporno živeće i nikako umiruće ćelije u limfnim čvorovima se navodno šire predvidljivo. Zato su prespektive za preživljavanje dobre.
I svi mi kažu da je predviđanje za to dobro i prosečno preživljavanje je nekih 10 godina.
Ne baš za treći stadijum, al ajde..
Računam, ako navučem deset, koliko stara će mi biti deca. Devojke več skoro zrele, sin u pubertetu. Nije dovoljno. Treba mi bar još petnaest godina.
Krenimo redom tragovima ovog putovanja u mesto koje se zove; svašta. Kao što će vreme pokazati.
RED DEVIL
Protokol se zove ABVD. Primaću citostatike svakih petnaest dana, ponedeljkom, šest ciklusa za treći stadijum kažu, 12 takvih ponedeljaka. A onda između, svakog dugog ponedeljka je kontrola. Vađenje krvi, i analiza koja će pokazati kako deluje protokol.
Šišam se na kratko po uputstvu doktorke. Kao, biće gadno kad krene opadanje kose. Kasnije će se pokazati da su mi otpale samo obrve i trepavice. I ne skroz. Ali se nikada nisu vratile.
Konačno, počinje terapija. Prvo dođeš na 4. sprat poliklinike, odeljenje hematologije, dobiješ papir, onda liftom, ako te ne mrzi da čekaš milione pacijenata, njihovih roditelja, dece, šire i uže rodbine, izađeš, odšetaš stotinak metara do prijemne kancelarije, to je ona kućica sa kojom sam se upoznao kada sam prvi put došao na to mesto bolova i bolesti, pred prvu operaciju. Ne moram da čekam dugo, jer imam prednost. Onaj natpis koji sam tada video pre više od mesec dana, da pacijenti sa hematologije imaju prednost, sada znam i zašto postoji i sada mi znači. Zanimljivo kako jedan papir, stavljen u plastičnu foliju, pa selotejpom zalepljen za vrata, u razmaku od skoro dva meseca, može da ima poptuno drugu važnost iako mu je značenje uvek isto.
Sada mi na onoj istoj pisaćoj mašini koja mi je već jednom bezdušno upisivala sudbinu, otvaraju novu istoriju bolesti, ime prezime, broj uputa, matični i sve redom, uzimam taj papir i odlazim ponovo na polikliniku, liftom na hematologiju, tamo dobijem opet neki drugi papir, neko valjda trebovanje za citostatike, nikad se nisam udubio u suštinu tog nažvrljanog parčeta hartije, onda pnovo silazim liftom, hodam do druge bolnice, na kliniku za endokrinologiju, da dobijem citostatike, tamo je lift ogroman, da lakše iznesu umrle, proleti mi kroz glavu, zamišljam kako nekog jadnika, potpuno sivog sa onom karakterističnom bojom onkoloških bolesnika iznose, pokrivaju mu lice, tek gornj deo ćelave lobanje se vidi. Spuštajuga u podrum, predpostavljam. Mrtvačnice su uvek u podrumu, valjda.
Napuštam tu živu sliku i prepuštam se penjanju na poslednji sprat, jer tamo je neki magacin ili tako nešto, penjem se polako, pešice, odlažem, produžavam, tamo mi daju bočice citostatika, onda ponovo napolje, u uvek hladno jutro izmešano parom iz cevi toplovoda pored kojih prolazim, pa se vratim na hematologiju, i nakon te jutarnje gimnastike, dok je dan još u povoju a ulične sijalice još uvek tinjaju „hladnom škiljavom svetlošću“, spreman sam da legnem na tvrdi ležaj da mi zabodu braunilu, i da me prvo napumpaju slanim fiziološkim rastvorom, i onda mi daju Avesu, protv povraćanja, i onda će doći boje.
Adriamicin, Bleomicin, Vinblastin, Dakarbazin. Čuveni ABVD protokol, koju se smatra zlatnim standardom u lečenju limfoma, sa uspehom od 60% do 80% kažu.
Malo li je, kažem. Meni je i 55% dovoljno. Važno je da prevagne na moju stranu, pa šta košta da košta.
Tokom ubrizgavanja, kap po kap, a to traje satima nekad brže, nekad sporije, mozak mi javlja da je bešika puna, ustajem. Više puta. Izlazim iz ordinacije i na putu do toaleta prolazim kroz čekaonicu. Zašto u samoj ambulanti nema toaleta, pojma nemam. Posmatram ljude koji čekaju na svoj lični susret sa dijagnozom. Poušavam da im procenim zdravstveno stanje, kvalitet života, gledam im cipele, ima li blata, kakve su pete, krive na jednu stranu ili tek pendžetirane, odakle su doputovali, da li su došli vozom, ili autobusom, jednim od onih automobila na pretrpanom raskopanom i blatnjavom bolničkom navodnom parkingu, između skeleta započete i nikada zavšene nove bolnice. Koliko će morati da provedu u čekanju? Osećam tegobu oko sebe izazvane dugim čekanjem i osećam zebnju koja lebdi u toj pretrpanoj čekaonici.
Superiorno i nadmeno lebdim, zato što sam u kakvoj-takvoj prednosti, jer već uveliko primam svoju terapiju.
Kako vreme prolazi, mokraća sve više poprima boju citostatiika. Crvena je bila posebno impresivna.
Misaoni tokovi su mi isprekidani navalom raznih pobrkanih ideja. Gledam bocu, neki put kesu, koja mi visi iznad glave koja se polako prazni. To je umirujuče. Verujem da svaka kap koja mi uđe u vene znači korak bliže izlečenju. Osećam, skoro da vidim, tu kap kako juri kroz krvotok, prodire duboko u moje telo, pronalazi tu iskrivljenu zlu ćeliju i davi je, glođe i razara je bez milosti, guši je, nemilosrdno do smrti.
Desi se i da u tim snoviđenjima zaspim. Spokojan. Sanjam. „Samo par godina za nas“ U boji.
Kako se nižu ponedeljci, tako se osećam bolje, pa onda za promenu slabije, ali istovremeno optimizam me ne napušta. Prva tri dana nakon primanja citostatika, osećam se kao da su me izudarali teškim kovačkim čekićem po glavi, pa onda malo promašili pa krenuli da biju po celom telu. Četvrtog dana već se brzim koracima penjem do kancelarije, neću da stanem.
Naprotiv.
Ipak, vene popuštaju, unakažene otrovnim citostaticima koji mi se odjednom više baš i ne dopadaju. Ali taj uvek sledeći ponedeljak izaziva zadovoljstvo kod moje doktorke, jer pokazatelji su tu i kažu da sve deluje. Reagujem kako treba, da moj krvotok i limfni putevi reaguju kako treba. Ali ja sve teže podnosim taj ponedeljak.
Znači preživljavam. Deca pitaju što sam se tako kratko podšišao. Smišljam neki dobar odgovor. Ne sećam se više, koji. Godinama kasnije saznajem da su deca znala sve. Nepažljivo ostavljen računar sa otvorenim mailboksom i ljubopitljivost daju sve odgovore na nepostavljena pitanja.
Na trećem ciklusu desna vena mi potpuno otkazuje. Nestala je, potonula. Kažu, kolabirala je. Ne znam kako uspeva vena da padne u nesvest, al eto. Šalju me na neki dodatni pregled, snimaju tu venu i kažu mi već nešto što sam znao. Ta vena više ne valja. Nije to najgore. Imam drugu ruku, i drugu venu. Imam i noge, dođavola, Pa i tamo su neke vene. Neću valjda umreti jer vene nisu mogle da prime neku pristojnu braunilu. Problem je što je taj Adriamicin u protokolu, Red Devil, počeo toliko da peče da više nisam mogao da ga primam. Izuzetna toksičnost kojom oštećuje ćelija tumora, itrovremeno razara i vene. Šta mi radi tek u mozgu, srcu, bubrezima, mišićima…Dobro bubrega imam dva, jedan će valjda izdržati, mozga svakako imam suviše, neće smetati da malo oglupavim, ali srce…Šta je tu je, mora se. Jedan kolega u bolesti, hokejaš u Kanadi, rekao je da neće više da prima citostatike jer mu uništavaju srce.
Doktor ga je pitao, a šta će mu srce ako je mrtav.
Nastavio je da prima citostatike.
Saznajemo za port-a-cath sistem koji je još nepoznat u Srbiji. Sastavljen je od čeličnog prstena i silikonske membrane koji se implantira ispod kože i kroz ovaj sistem se punkcijom lek prenosi intravenski, intraarterijski ili intraperitonealno. Smanjuje se rizik od infekcije, što je najbitnoje štiti krvne sudove. To je rešenje za propale vene.
Svakako to se još ne koristi, nema ništa od te varijante. Idemo dalje sa mojim propalim venama.
Sada zaspim ali nemam snove. Imam živa sećanja na vremena kad sam bio zdrav u potpuno bolesnom društvu sunovrata. Premećem po glavi sva ta čuda kroz koje sam prošao proteklih godina, dobro sam živ pomislim na momente.
SAMO BVD
Čovek na ležaju pored mene ima leukemiju. Nisam tačno razumeo kakvu, znam da ima više vrsta. Prima sveže trombocite, mislim. Jedva se kreće kada ulazi u ambulantu i leže na krevet. Ima onu boju koje se obično opisuje kao, zemljana.
Do njega sitna ženica, sedi na stolici pored kreveta, drži ga za slobodnu šaku, u drugoj je braunila kroz koju mu se uliva život. Već posle 10 minuta od kako su ga priključili, koža mu postaje svetlija, on dobija normalnu boju, živne i uskoro mu se obrazi malo zacrvene. Kad mene je obrnuto. Kad me napumpaju otrovima koji me čekičaju po lobanji, kostima, mišićima, jedva ustajem za novo pišanje.
Dobro, nije toliko važno, dalje idemo sa BVD, bez crvenog đavola, kaže doktorka. Bitno je da ste do sada primali kompletan protokol.
Stižem do dvanaeste seanse. Taj ležaj mi je poznat kao da je moj rođeni krevet, osećam se odavno već kao deo te lekarske i još više sestrinske ekipe. Ambulantu ne mrzim više, doduše ni manje. Kada dođem gadi mi se, kad odlazim skoro da je volim.
Vene su mi toliko propale da mi sad krvnu žilu pogađaju tek iz pet puta. Braunila je sada u desnoj šaci na gornjem delu iznad trećeg prsta. Ta jedna tanana venica mora da propusti još koji litar novih citostatika. Toliko sam privilegovan da sam stekao pravo da posle prvog pišanja odem malo da odmorim tamo niz hodnik u jednu sobu koja je valjda za odmor lekara, i tu lepo, verovali ili ne, zapalim cigaretu, kao čovek.
Nema veze, uskoro će kraj i ja ću, zavijenih vena, i šaka iskoračiti iz tog sveta bolova i uzdaha, i ukoračiti u svet običnih, zdravih, veselih i uspešnih ljudi.
Imam samo još jedno vađenje krvi, čuj jedno, tamo sledeće nedelje. I gle, bokca ti, zamalo da brečim u nesvest.
Nikada pre, i nikada posle nisam osetio kako izgleda ta nesvestica. Samo kreneš da toneš. Da li smrt izgleda tako, pitam se.
Krv kaže, dobro sam, zdrav sam, to ja mislim, ali zlotvori ne daju, kažu da sam u remisiji, ali da će videti dogodine na ponovljenoj rezonanci.
Ih, dogodine. Do tada ću se nauživati života, dece, žene, prijatelja, imaću vremena i da se svađam, i opijam i prejedavam.
I svakako napušim.
Ipak treba to utvrditi dobro, kažu.
Gužva na zračnoj terapiji u Kamenici, mora da se čeka mesec-dva. Zračna terapija mi svuči kao terapija na čistom zraku, ono kad odeš u šumu, mirišu borovi, gaziš po mrkim otpalim iglicama ispod jelki i udišeš raskošan planinski vazduh.
Ali ne. To je dovitljv izraz za radiologiju, odnosno za zračenje kobaltno bombom. A to zvuči jezivo.
Interesantno je da mi se pojavljuju rupe u pamćenju, ne mogu da se setim običnih reči, mučim se ali
završavam prevod jedne divne knjige o Sardiniji.
Konačno ima slobodih termina u Kamenici.
Počinje zračenje.
Uzimam peškir, nisam zapamtio zašto, čemu služi, ne sećam se da sam se znojo. Možda. Ne znam. Opet ta magla u glavi.
Tamna soba, bez nameštaja, samo ta užasno velika mašina, i ležaj. Ogromna debela olovna vrata se tiho zatvaraju iza sestre koja je podesila uređaj, i onda neko tiho zujanje, ili sam to samo umislio.
Brojim, mislim da svaki ciklus traje 160 sekundi. Mnogo sekundi. Dugačke su te sekunde. Dok izbrojim do 22, atomsko vreme je još uvek tamo negde, na 12. Trećeg puta, dok je valjda bio neki štrajk ili nekakva smatranja saoupravnih ili sindikalnih sestara, čistačica i portira, u prostoriju ulazi osoba, prvi put ga vidim govori izrazitim bosanskim naglasom onim lepim sarajevskim čini mi se. Postavlja spravu u položaj uperen direktno u moju glavu, i to sa desne strane. Srećom sam zapamtio kako to sve treba da stoji, iz kog položaja gađa moj vrat u ožiljcima. Svakako ne u mozak.
Primećujem, blago bez mnogo nerviranja, da to nije baš najbolji položaj. Ma dobro je to, kaže, a ja ipak insistiram da proveri kod nekog, on izlazi, posle par miuta se vraća sa jednim velikim listom papira, okreće, gleda hartiju, gleda mene, gleda mašinu, proučava, izlazi, i vraća se i kaže, „jao pogrešno sam okrenuo papir naopaćke“.
Laknulo je i njemu i meni. Njemu jer ga nisam izudarao, a meni jer će mi mozak ovog puta biti pošteđen zračenja.
Negde u drugoj nedelji kontrolišu mi krv, nema leukojebenihcita. Mogu da umrem od kijavice bokte.
Pauziram.
Sledeće nedelje nastavljam.
Uopšte ne osećam nekakve posebne posledice zračenja osim što sam umoran, i posle svakog bombardovanja čim dođem kući, zaspim u fotelji. Posle pola sata sam budan, i manjeviše zadovojan, jer još jedno zračenje je iza mene.
ŠTA MI JE TO NA ČELU.
Primetio sam, dok sam se brijao, tu sitnu tamnu fleku koja je nekako usađena u boru na čelu, i vlažna je i zapravo izgleda kao mala rana. Probam nekim antibiotskim sprejem za rane, ne zarast
No Comments