Udbi et Orbi

Zaista nisam hteo baš ništa da napišem o Borisu Tadiću. Prvo zbog toga što je izgubio izbore, a smatram neukusnim bavljenje nečijim gubicima. Bilo da su oni lični, ili ovi izborni koji određuju u velikoj meri sudbine svih nas. Jednostavno, ja i dalje verujem da je pogrešan čovek na mestu predsednika države, ali, ostavljam mogućnost da se čuda dešavaju. Retko doduše. Zato se i zovu Čuda.
Nisam hteo da pišem i zbog toga što je nakon izbora počelo da se dešava sve to što se desilo, a posebno zbog toga što je Tadića smenila EU, koja naravno više šićardžiju Jeremića, ono što je predstavljao, nije mogla da podnese. Zato mi se sve pomalo smučilo. Dobro, postoji velika šansa da će Nikolić sprovesti sve što se od njega očekuje. Ali ja više stvarno neću da se bavim tim muljačinama.
Danas, ipak, uoči očekivanog raspleta na sednici GO DS, do kojega verovatno uopšte neće doći, zapisujem pre svega sebe radi, da ne verujem da će stranka koja se toliko zaglibila u samoljubivo moćno zloupotrebljavanje nepostojeće pravednosti, stranka podeljena na tri dela, sa tri različita kulturološka i mentalna predloška, moći da pronađe vođu. I tu je ključ njihovog ludila. Zaboravili su da stranku čini njena politika, a da vođa politiku samo sprovodi. A može li neko sa sigurnošću reći, šta je zapravo politika DS?
Kladim se da čak ni njihovi funkcioneri to ne bi mogli baš naizust da saopšte. Ako su ikada znali, zaboravili su.
Dakle, tamo gde se glasalo za zaboravljenu DS politiku, DS je pobedio. Tamo gde se glasalo za Vođe, Tadić je izgubio.
Ali zagledan u tavni vilajet nejasnih perpektiva, DS obesmišljen i lišen bilo kakve kreativne projekcije, otuđen od sopstvene suštine, uporno traži Vođu. Vođu, međutim, može pronaći samo program, a ne obrnuto.