Udbi et Orbi

Vuk Jeremić se obezbedio na vreme. Čovek je sigurno uhlebljenje našao taman onoliko koliko će, po svemu sudeći, trajati sklepana Vlada, na kojoj sa promenjivim neuspehom rade Boris, Toma i Ivke, pod budnim okom druga Dodika i žovijalnih ambasadora .

Doduše možda ćemo imati malo problema sa Litvanijom čiji ministar je već viđeno mesto u UN izgubio zahvaljujući naknadnoj i iznenadnoj kandidaturi Jeremićvoj, za mesto predsedavajućeg pod brojem 68. Možda će sada Litvanija, vođena osvetničkim motivima, sledećih godina blokirati ili bar usporavati svaki eventualni pokušaj da se ova izmučena zemlja privuče malo bliže EU. Iako mi je teško da poverujem da ćemo imati neku skorašnju priliku te vrste, makar i puzećeg evropeizovanja.

Ruku na srce, on nikada nije ni pokazivao bilo kakav drugi interes osim da disciplinuje što oponente, što novinare, zatim da zadovolji Borisa, i da se slika, što sa Noletom, što sa zastavama, i naravno kad god mu se ukazala prilika, da starmalim govorom tela, i pre svega lica, cinično i agresivno priča nacionalističke pripovesti i veliča beznačajnost kako sopstvenu, tako i naše male zemlje, naše male politikice i nas malih nacija.

Doduše uvek je autentično delovao kada bi izgovarao negacije. Neće, nećemo, neću, pa onda začinjene sa nikada, niko, nigde. To N, ili Ne (u skladu sa partizanskim izgovorom skraćenice VE-ME-A), mu je prosto zakovano za jezik i za misao, okovavši tako i naše mozgove, da ne kažem šanse, koje ne počinju sa N. Zato očekujem da će bar jednom kao predsedavajući pronaći način da nekome tako u Njujorku kaže bar jedno odrešito NE. Makar to bio odgovor na pitanje „da li ste se čuli sa Ruskim ambasadorom?“.

I dobro. Šta dobro, to je odlično. Jedna usta na budžetu manje. I mnogo nepotrošenog kerozina više.

Naši slobodni i nadasve analitični mediji, koji se kolokvijalno još zovu i đubre, / u urbanim sredinama; trash/ razvališe i usta i hartiju od priče o tome kako je to NAŠA pobeda. Kako je to NAŠA čast, i kako je to NAŠ uspeh. Toliko su se napalili da sam pomislio da će i NAŠ uspeh sa Noletom pasti u senku pred ovim najnovijim NAŠIM uspehom.

Nisam uspeo da pronađem bilo kakav tekst o uspehu radosti, sreći i veselju koje se razbuktalo u zemlji Velikog beduina, druga Moamera, i svih Tuarega Libije, kada je, gle čuda, predsednik 64 generalne Skupštine UN, dakle jedan od prethodnika Vuka Jeremića, postao dr Ali Abdusalam Treki. Libijski ministar. To se desilo 2009. godine.

I ne znam zašto imam osećaj da niko u Libiji i ne zna da je NJIHOV uspeh pre samo tri godine bio toliko veličanstven i da je ceo svet tada odao priznanje Libiji kao značajnom i pouzdanom partneru u svetskim poslovima očuvanju mira, blagostanja i podršci procesima razumevanja, garantu severnoafričke regionalne tolerancije.

Možda zato što je nešto više od godinu dana posle isteka Trekijevog mandata Libija demontirana, nakon što je mesecima krvarila u građanskom ratu garniranom više onako „aside“, višemesečnim bombardovanjima.

Ne znam gde je gospodin Treki trenutno. Valjda ima neki pristojan posao negde.