Udbi et Orbi

Artikulacija potrebe i htenja daje rezultat. Ako u htenjima ima dovoljno onih koji razumeju i pre svega osećaju cilj, i sposobni su da se fokusiraju, onda se proizvede događaj koji nije sam sebi svrha. Onda se postigne cilj
Pecha Kucha u Novom Sadu, osim što je rezultat upornosti i koncentracije mentalne i emotivne energije, uspeo je događaj jer je bio tačan u vremenu, organizaciji, konceptu i iskren u nameri,
Pojedinačni napori da se na neki način pošalje poruka, i neki sitni dinar Japanu u, po svemu sudeći katastrofi epohalnih i planetarnih razmera koja nikako da se završi, sinoć u Novom Sadu predstavljeno je u 12 ljudskih, kreativnih, spontanih, odmerenih emotivnih iskaza ličnih pogleda na jednu veliku nesreću.

Route 66, pun puncat, prezentacije u apsolutnoj tišini, Kameda, Zamenik šefa misije Japana u Srbiji, gleda, japanski mirnim licem, povremeno zapisuje nešto u nekoj čudnoj svetlećoj spravi koja će se valjda pojaviti na tržištu jednom, dogodine.

To je sinoć bilo veče izazvano, da bi ga realizovali oni koji su se osetili prozvano. To je bilo veče privilegije deljenja dobrote, izazvane grozotom.

TAKOREĆI ISTOVREMENO

Uveče, kasnije, kada se PechaKucha već preselila u sledeću vremensku zonu, setih se da je, valjda neka opozicija imala miting u Beogradu. Šta je bilo pitam, nemamo pojma, kažu, sedeli su na stiroporu na bini i smejali se.
Smejali se, kažem, dobro je, oni su neki zajebanti.
Onda u noćnim vestima, dok @mooshema još pregleda gde smo sve u svetu bili i sa kim sve delili inspiraciju za Japan, vidim Nikolića, tužnog, rekao bih uvređenog, kako leži na nekakvom crvenom ležaju u Skupštini, lekar mu, sa izrazito predano službenim izrazom na licu koji odaje izvesnu zabrinutost, poštujući valjda svečanost tog momentuma, meri pritisak i shvatam da on, Toma, ne lekar, štrajkuje “glađom i žeđom” kako reče jedan novinar, jer mu ne daju izbore kad on hoće izbore.
Zapravo daju mu, ali neće odmah, odnosno baš kad hoće on, nego malo posle i malo prekosutra. Ali on hoće kad on hoće. Pa ako neće da mu daju, on će da se prenese u bolnicu, pa će onda da mu daju. Izbore.
Palo mi je na pamet da možda krenem i ja da štrajkujem “žeđom i glađom” preteći da ću da umrem ako raspišu izbore IKADA. Da lepo ispostavim zahtev da se izbori ukinu ili ću da mrem.

A zašto?

Pa evo, mogu kao Nikolić da jednostavno neobjasnim rečju ZATO, ali i za razliku od Nikolića, ja mogu da artikulišem svoj zahtev. Neću izbore nikada zato što nam izbori pojedu novce kojih nema, zato što se političari u vlasti ili opoziciji, svejedno, ionako menjaju samo kad da prostite umru, ili im baš jako dosadi, ali svakako ne na izborima i ne voljom naroda.

Jer kad jednom stekneš diplomu političara, a to se dešava samoproglašenjem i svečanom izjavom na televiziji “Ja sam političar”, nema teorije da odustaneš. Evo baš narečeni Toma je očigledan primer. Čovek je političar još od kako je prestao da bude komercijalista na kragujevačkom groblju, pre jedno šezdeset godina. Večiti kandidat, i večiti gubitnih, sada se uhvatio za poslednju jedva plutajuću slamčicu, da bar postane čovek koji je dobio datum koji hoće za izbore koje će naravno ponovo da izgubi, sve  i da ih dobije, ko što neće.

Pošto sam ja odgovoran čovek, imam troje dece, ženu, majku i mnogobojnu širu porodicu, imam poslovne obaveze, imam prijatelje, imam grad i ljude, sunce i sve to, neću da se ubijem, ne zato što je pokušaj samoubistva kažnjiv po zakonu, što je medicinski posmatrano pojava patološke svesti, nego samo zato što jednostavno nisam samoubica. A i da jesam, ne bih to priznao, jer mi onda niko nikada ništa ne bi verovao. Ko pobogu veruje ludom čoveku.
Ali ne mogu da odolim šarmu ideje da proglasim štrajk do smrti ako se ikada dozvole bilo kakvi novi izbori, ili šaznam, na primer ako ne pristane vlast da izbori budu 29. marta, neke godine u budućnosti, i da mi se to odmah obeća, inače idem na kauč pa da mi mere pritisak.

Bilo bi tu još dobrih ideja. Nikoliću bi na primer mogao da pomogne Vučić tako što će da otme neki avion, pa da leti iznad Srbije dok se Tomi ne obezbedi traženi datum. Ili još bolje da iz protesta pozove na bojkot oranica i oranja kao takvog. To bi sigurno svima pomoglo.

U međuvremenu, Japanci će da izgrade još jedno hiljadu dve kilometara autoputeva, jedno milion kuća, a posle će valjda da imaju neke izbore.

Dva događaja u istom danu. U istom veku, na istoj planeti.
Samo jedan sa ciljem, fokusiran, emotivan i čestit u nameri.
Zato je uspeo!