Udbi et Orbi

Rastko Nemanjić bavio se, jednostavno rečeno, umnim poslovima. Beše dakle jedan od onih nevoljnika koji je iskao trunčice razuma u divljim vremenima među poludivljim plemenima. Prvi je tvoritelj spisa, tačnije nalogodavac prevođenja Novokanona, zakonika koje bi trebalo primenjivati kako bi, u nedostatku uređenog, bio stvoren uređeni sistem funkcionisanja crkve Hristove, kojoj se posvetio, Bio je to čovek, Rastko, nemiran, uporan, kako nalazimo u raznim tekstovima. Čovek utemeljitelj prapočetka pismenosti, književnosti i državnosti onoga što se danas zove Srbija.
Neprijatno je, međutim, što se ne samo govori nego i obeležava Dan SVETOG Save.

Država, sekularna, građanska dakle, obična, ustavna republika, kao što je Srbija, veruje u biologiju, matematiku, poreski sistem, PDV, i medicinu. Takođe država veruje u groblja i krematorijume. U automobile, motore sa unutrašnjim sagorevanjem, kako bi sagorevanje i eksplozije derivata dinosaurusa pretvorili u kretanje prema pijaci, ili omiljenim izletištu, pre svega megamarketu i šopingmolu.
Crkva ne veruje u eksplozije dinosaurusa u motorima. Ona veruje da su automobili božja posla, što veći auto, to su veća božja posla, što je lepši i luksuzniji, više je anđeoskog porekla, i otud ta bliskost sveštenstva i automobila.

U sekularnoj ustavnoj republici ne može postojati nikakva školska Slava, niti može u školskim programima postojati Sveti Sava. Postoji Rastko Nemanjić, političar, diplomata, zakonopisac, princ dinastije Nemanjića, monah Sava. Moglo bi se reći ličnost koja je postavila temelje ovoj državi, i njenoj pismenosti.
Ovo pretvaranje Dana prosvete u školsku Slavu, i pozivati se da je tako bilo 1840. znači u feudalnoj zemlji je, oprostite ministre, pomalo glupavo, ali je zato mnogo protivustavno.
Toliko o tome. a činjenica da se budući kandidat za odborika, poslanika i predsednika maskirani građanin Zukorlić sa turbanom, zapravo svešteno lice, našao da priča o Svetom Savi, celu ovu priču čini zapravo grotesknom, a pristojnim ljudima izaziva mučninu.

Šta međutim nije groteskno ?

Ali je dozlaboga odvratno sumnjivo.
Pojavio se na RTV, danas, na Svetog Savu, u popodnevnom programu neki lik u električnom, listerskom ili plastičnom, nisam siguran, odelu, u jarko crvenoj košulji sa odgovarajuće nepodnošljivo gadnom kravatom, i predstavi se kao prosvetni radnik, ej Prosvetni radnik, predsednik nekog prosvetnog, ej Prosvetnog sindikata, i mrtav ladan reče: Sutra deca ne idu u školu. Iskreno zaprepašćen morao sam da hitno jako angažujem moj neprosvetni mozak pa da sa pojačanom pažnjom elaboriram nekoliko snažnih informacija, i da se istovremeno trudim da shvatim o čemu taj prosvetni, ej, Prosvetni radnik uopšte priča.

Razumeo sam samo to da oni, nastavnici, više neće, ej, NEĆE da rade, da shodno tome deca od sutra, ej, od sutra ne idu u školu, i da je za to kriva Vlada, pomalo Evropska unija, i uopšte da mu je tetka, koja je stara žena nešto nervozna, pa je i on nervozan, al ima lepu crvenu košulju. Još sam razumeo da će on i svi njegovi partijski drugovi ići na miting u Beograd, jer ovako više ne može.

To sam, kažem, razumeo, iako on to nije rekao. Samo je rekao deci da NEMA ŠKOLE. Nije rekao deci da će jednog dana, uskoro, kada škole opet bude, tojest kada on i njegovi drugovi iz prosvetnog, ej, Prosvetnog sindikata odluče, kada se vrate sa mitinga, dobiju zasluženih hiljadusedamstoposto povećanje plate, ili šta već, i kada se deca, koja nisu u školi isto vrate sa mitinga, da će dakle ta ista deca morati da idu u školu subotom da bi nadoknadili vreme koje im je taj prosvetni, ej, Prosvetni sindikat ukrao. Da neće ići na prolečni raspust da bi nastavnici, ej, Nastavnici odradili fond časova koji će sada o trošku dečjeg života, poreskih obveznika a na radost privatnih davalaca časova im glat oduzeti.
I konačno, jedan deo mog napadnutog mozga je razumeo da oni hoće veće plate. Hoće 550 evra a ne 350 evra, iako je ovaj sa košuljom brižljivo izbegavao pitanje para. Shvatio sam odmah da je to trag ljudskosti progovorio, i da naši prosvetari, ej, Prosvetari, hoće da stvaraju nove generacije nepismene dece, ali za 550 a ne 350 evra. Ipak je lakše ne učiti ih ništa za više para. Lakše je izdiktirati deci šta roditelji treba da ih nauče za 550 nego za 350,00 evra. Lakše je organizovati stručne, ej, Stručne ekskurzije u Paraliji sa svraćanjem u šopingmolove, kad imaš 550,00 evra, nego ići na ekskurziju u Pariz za 350,00 evra. Lakše je uveravati decu da su u Egiptu uz FARAONE postojali VEZIRI, ej, veziri, kako piše u udžbeniku iz istorije za peti razred /Zavod za udžbenike, Beograd/, lakše je tvrditi da je lubenica voćka, jer ko bi sve to naučio pa još i predavao deci. Za samo 350 evra. Neto. I za samo pet meseci raspusta.

Moje dete će Bogami ići u školu. Ako po rasporedu časova, planu i programu ne bude bilo nastavnika u razredu, u tačno određeno vreme, u tačno određenoj učionici, ja ću ga lično potražiti i zamoliti da mi napiše kako neće da drži nastavu, te da ja, čija je zakonska, ZAKONSKA, obaveza da dete školujem, ništa nisam kriv.
Moje dete pri tome uošte neće ići ni jedne subote u školu a raspust će sa roditeljima provesti van grada. Prolećni jednako kao i letnji. I niko mu neće uskratiti ni jedan jedini dan odmora.
Ova zlopuotreba Dana prosvete, ili Svetog Save, ili Rastka Nemanjića je potpuno odvratna.
Toliko o prosveti, Rastku preteči i njegovim jadnim naslednicima.