Prošle godine, setiće se neki od vas, posečena je u Novom Sadu jedna lepa, zdrava, raskošna vrba.
Pitao sam zbog čega. Rekli su, računajući na moju nesposobnost da sinhronizujem očinji vid i mozak: vrba je trula.
Vrba naravno nije bila trula, ali došlo je do neke druge sinhronizacije između nekog, nekog i nekog.
Zasadićemo novo drvo, reče čovek, rukovodilac ekipe za spašavanje grada od nepotrebnog i pre svega smetajućeg drveća.
Prošlo je 10 meseci. Novo drvo nije zasađeno.
Ali sada imamo ovo.
Život je jači ponekad i od budala sa testerom.
Komšija koji je tu imao kuću, i koji zna da je vrba beležila 28. rođendan kada su je posekli, dodao je kolac podrške. Zatekao sam ga juče kako nadgleda napredak male vrbe.
Volja jedne vrbe, podrška jednog komšije, dovoljno.
Nadam se samo da ovo niko neće javiti ljudima sa testerom, i da se neće vratiti da obave posao malo temeljnije. Jer, plašim se, može da zasmeta taj nekontrolisani, ponovljeni, iznenadni, uporni, života željni rast jedne vrbe.
EDIT: To je bilo 2015. godine. Svega par nedelja nakon što sam objavio ovaj tekst, neko je iščupao mladicu, i mesto iz kojeg se probijala zasuo kiselinom. I nisam hteo to da zapišem ovde, iz jednog neobičnog verovatno glupog razloga. Naime, toliko vas se radovalo tom izdanku, i tom pozitivnom raazvoju, upornom životu, da jednostavno nisam hteo da vas razočaram. Ali kao što često biva, život ne realizuje naše želje u potpunosti.
25. septembar, 2018.
No Comments