Opšte mesto opšte nesreće. Opšte mesto miliona posebnih nesreća. Mislio sam da neću ni hteti, a ni moći, da pišem o tome. O nesreći, bilo kakvoj. One su zapravo uvek i svuda iste. One se uvek u konačnici stiču u onom virtuelnom ili organski opipljivom delu tela. U duši ili srcu. Jedinke ili miliona, opet jedinki.
Zato nisam hteo da pišem o Japanu.
Ali moram!
Zato što sam video slike koje su užasnije od holivudskih apokaliptičnih B produkcija sa A budžetom i hiper digitalizacijom katastrofe, samo u toj jednoj jezivoj činjenici; da je u pitanju stvarnost.
Zato što sam za razliku od svih viđenih i poznatih slika, bez obzira iz kog dela sveta dolazile, video ljude tek malo pognute glave kako u redu čekaju da kupe samo jednu flašu vode, u opustošenoj prodavnici koja nije opljačkana.
Zato što sam video čoveka, pored njega stoji žena pored koje stoje deca, a on kaže da nemaju više ništa i da će sada morati sve ponovo, ali ni on, ni žena, ni deca, ne plaču. Stoje tako, sa nekakvim zastrašujućim poštovanjem, i prema sebi i svojoj nesreći, poštovanjem te same ogromnosti nečuvenog događaja koji niko nije skrivio, poštovanjem prema onom tamo kamermanu, i onom novinaru, i možda pre svega prema nama na drugom kraju sveta koji na televiziji sve to vidimo. I kao da nam se izvinjavaju što su eto taj kamerman, taj novinar i svi mi drugi, morali da svedočimo njihovoj nesreći, da se uznemiravamo, i da gubimo svoje dragoceno vreme koje bismo valjda inače posvetili nekim srećnijim slikama i porukama.
Zato što je premijer Japana u drugoj rečenici u sinoćnjem, ili kada je to bilo, obraćanju javnosti rekao da su obavezni zbog časti svoje zemlje, da ovu katastrofu reše, da je zatrpaju, da je ponište. Shvatio sam da se i on izvinjava svima što je baš njegovu zemlju pogodilo sve što je valjda moglo da je pogodi, i što pored tolike smrti, i onda povrh svih uništenih kuća, stanova, vrtova, bašti, autoputeva, mostova, tunela, vozova, svih računara, časovnika, aerodroma, svega što su kuckali, pravili, stvarali, zidali obnavljali sejali uzgajali, a pre toga temeljito satrveni, poraženi i bombardovani nuklearnim oružjem, onda se okrenuli na drugu stranu, počupali korenje, zasadili novu naciju, novog uzleta i beskrajne radinosti, nakon svega toga, pošto su opčinili svet i tehnologijom i dizajnom, i pre svega idejom, da se baš zbog toga, i baš premijer, izvinjava. Nama. Svetu.
神風
Kamikaze je naziv vetra koji duva sa kopna prema moru. Svojevremeno je oduvao ogromnu mongolsku armadu koja je krenula u osvajanje japanskih ostrva.
I to nije imalo veze sa čovekom. To je bila volja prirode.
Sada je volja prirode bila potpuno drugačija.
侍
Samuraj. Vitez, čovek, sam koji korača putem katane. Uvek pravo.
Zato su ona pedesetorica, o kojima neki pišu, a neki i ne spominju, koji su izljubivši se sa porodicama otišli da samo još eto, sada budu ono što ionako već svi jesu.
Samuraji, ne kamikaze.
Zato što idu pravo.
Japan. Sensei čovečanstva.
Toliko emocije s relativno malo teksta. Stvarno odlično, nemam reči. 🙂
Divno.
Imao bih toliko reči i štošta jo reći. I sve vremem mislim zapravo o nama i našim jadikovkama, urotama, problemima. Za Japan je dovoljno i ovoliko malo, a da se razume. Hvala vam BabaStrajo i Nikola.
Usred te nepojmljive katastrofe dirnula me je vest da je, ako se ne varam, opština Prokuplje, od svega onoga što nema, prva u našoj državi, koja je primila ONOLIKO pomoći japanskog naroda i države, odvojila 10.000$ za narod Japana!
Japanski narod, nama nepojmljivo vredan, radan, predan, disciplinovan, zaslužio je od svakog oda nas makar lepu misao, lepu želju, makar jednu jedinu SMS poruku na 2001. Ja poslao. Bar toliko mogu. Inače, na Facebooku je kreirana grupa “Solidarnost sa Japanom”. Ja se pridružio.
Zaista, ne pamtim da sam nekada osećala toliko divljenje i poštovanje, i u isto vreme saosećala sa nečijim bolom, kao što je to slučaj sada. Neverovatno je sa koliko digniteta ti ljudi nosi nevolje koje su ih snašle. Trebalo bi svima da nam služe za primer, posebno onima koji kukaju za svaku sitnicu u životu.