Udbi et Orbi

Vlada Srbije je odredila da 23. aprila, na Svetski dan knjige koji je UNESKO proglasio 1995. godine, započne godina knjige i jezika u Srbiji. Na taj datum, 1616. godine preminuo je Servantes a rodio se Šekspir. Spontano, ili ne, u svetu je prihvaćena tradicija iz Katalonije, da se tog dana poklanjaju knjige i ruže. Kod nas je taj dan, na taj način obeležilo samo Udruženje izdavača i knjižara Vojvodine koje je na svom desetom po redu Prolećnom festivalu knjige delilo ruže.

Proglašavanjem Godine knjige i jezika, Vlada je očito bila namerna da se ove godine posebna pažnja posveti knjizi, kako ja to, možda glupavo, razumem.

Kakve su bile posledice te odluke. Nikakve, a zlonamernici bi rekli i očekivano nikakve.

Poražavajući odnos države prema izdavaštvu, bibliotekarstvu, knjizi uopšte ne samo da je ostao na poslovično prezrivom odnosu prema izdavačima već će ova godina ostati upamćena po dramatičnom pogoršanju stanja ove grane (kulturne) industrije.

1.

Posle skandaloznog budalavljenja sa šibicarskom zamenom ugovora za otkup knjiga pre dve godine, kada je Ministarstvo pokušalo da jednom potpisane ugovore sa izdavačima zameni identičnim ugovorima u kojima je za isti broj knjiga izmenjena cena tako da je umanjena za 50%, pa je tako Ministarstvo pokušalo da knjige dobije po ceni koja je praktično ispod štamparske, ušlo se u natezanja, pregovaranja, pretnje tužbama, i čitav galimatijas problema koji traju i ove Godine knjige.

Nema još uvek novog konkursa za otkup knjiga za biblioteke. Zašto, jasno je. Ni prethodni nisu “zatvoreni”.

Opšta muljačina koja se odvija, za posledicu će imati to da biblioteke neće u dogledno vreme dobiti  knjige iz ovogodišnje, uprkos svemu, ne male izdavačke produkcije.

Da li će nekoga boleti glava zbog toga. Pa neće. Nikoga ne boli ni zbog zatvorenih muzeja u glavnom gradu. Pa šta. Ima Beograd kafane što na vodi što van vode, pa nam je to glavna preporuka za turiste. Da dođu na jedan dan, isponapijaju se, ispovraćaju, i posle pričaju kako je Srbija super jer su kafane jevtine a ljudi prijatni, i često i  pretežno loču po kafanama, kako u radno tako i u ne-vreme :).

2.

Biblioteka u Leskovcu godinama ne dobija knjige, a zaposleni platu. Kada nadležni dobiju kaznu, po prijavi zaposlenih, jer ne dobijaju platu i socijalnu zaštitu, sledi kazna Opštini.  Onda se plati kazna, ali biliotekari opet ne dobiju platu. I tako u krug.

Ovo na žalost nije skaska Iljfa i Petrova. Ovo je istina i dešava se danas i ovde.

Bibliotekar u Staroj Pazovi, koji vodi jedan ogranak, za celi svoj radni vek nikada nije uveo novu knjigu. Nikada. Ni jednom taj ogranak nije dobio novu knjigu. Nikada za dvadeset godina.

I tako redom.

3.

U nedostaku para za otkup knjiga, i bilo kakve ideje da se pomogne izdavački sektor, Ministarstvo kulture, čitaj Država, organizuje nastupe na sajmovima knjiga u svetu. Dakle ako nekome nije jasno šta to znači, to izgleda ovako. Na sajmu knjiga na primer u Frankfurtu, među štandovima izdavača, udruženja, komora, dakle štandova koji su tu da bi se napravio nekakav posao, kupila ili prodala prava, našla povoljna štampa, nešto izvezlo ili uzvezlo, između, dakle, takvih štandova, smešta se štand sa natpisom SRBIJA.

Osim što to ničemu ne služi, svi zajedno ispadamo potpuno smešni, a zemlju predstavaljmo kao državu u kojoj je izdavaštvo DRŽAVNI posao, izdavači državni izdavači. Nešto kao Sovjetski savez.

Takvu glupost sebi nije dozvoljavala ni Socijalistička Jugoslavija, u kojoj su izdavači stvarno bili državni, ali su učestvovali na sajmovima posredstvom Poslovne zajednice izdavača i knjižara Jugoslavije, koja je uostalom organizovala i Međunarodni sajam knjiga u Beogradu. O Beogradskom sajmu knjiga i taštine drugom prilikom.

4.

Kada smo Nenad Šaponja (http://agora-books.co.rs/) i moja malenkost, u Ministarstvu kulture, u prethodnoj Vladi, izložili nekakav koncept i obrazložili razloge da Ministarstvo pomogne izdavačima da kao TAKVI  nastupaju na sajmovima, pre svega u Frankfurtu, Moskvi, Lajpcigu i možda Parizu i Ženevi, šta se desilo.

Neko je u Ministastvu shvatio da je to baš super da Minsitarstvoi to radi, da Ministarstvo ide po sajmovima i da tamo radi. Šta? Pa ništa. Naravno da se Vlasi ne sete, postoje tu neki izdavači, kako oni koji su juče osnovali svoju izdavačku kuću, tako i oni koji su baš najsuperskiji, a i “naši su”.

Na nesreću spomeuo sam i Kairo, ali ne da treba ići, jer to nema nikakvog smisla, već da je nekada država pomagala odlazak i u tu prijateljsku nam nesvstanu zemlju. Tada smo nudili štampu udžbenika i slične stvari i tada je to imalo smisla.

I šta bi? Eto ti ih sad u Egiptu. Šta tamo rade, zašto, niko ne zna. Valjda da se proslavi dolazak milionitog turiste iz Srbije kako bismo tamo na licu mesta bili pohvaljeni.

5.

Gradska biblioteka u Novom Sadu dobila je za celu godinu nešto više od 3.000.000,00 dinara za otkup knjiga.

Novogodišnja žurka na Trgu slobode u Novom Sadu, istovremeno, koštaće poreske obveznike 20.000.000,00 dinara, nešto manje od DVESTOTINEHILJADA EVRA. Ima se može se. Privreda cveta, stanovi se prodaju, plate redovne i velike, pa da se malo narod i provede. Od svojih para.

Knjige ionako čita mala grupa dokonih ludaka. A na Trg će doći mnogo sveta. To je target, njima treba dati slavlja. Kad već neće da čitaju. Sada u godini knjige i jezika. A znaju za tu godinu. Videli su na bilbordima.